Mada je prošlo skoro tri decenije otkako je Holivud obasjalo „špansko Sunce“, kako ovog popularnog glumca, zbog ogromne pozitivne energije i sreće koju unosi na svaki set često nazivaju kolege, glumac Antonio Banderas (57), sa biografijom dostojnom najvećih filmskih svetskih zvezda svih vremena, i dalje pamti vreme kada se samo sa mnogo vere i iste te lude sreće otisnuo u svet u potrazi za svojim mestom pod nebom.

– Bilo je to 3. avgusta davne 1980. Od rodbine sam dobio 10.000,00 pezeta, spakovao sam sve što imam u jedan kofer i sa nepunih 20 godina seo u voz koji me je iz rodne Malage duž Kosta Del Sola poveo ka snovima i Madridu – priseća se Antonio Banderas prvih koraka ka velikoj glumačkoj karijeri, koja nam je decenijama potom podarila Kraljeve Mamba, Intervju sa Vampirom, Desperado, Filadelfiju, Atentatore, legendarnog Zoroa, Trinaestog ratnika, Prvi greh, Decu špijune, Plaćenike i mnoge druge bioskopske hitove. Ove godine na domaći repertoar vraća se neobičnim psihološkim trilerom Crni leptir, dokazujući da je ovo špansko Sunce i dalje daleko od zalaska, i da na svom horizontu vidi samo nove izazove.

 

Pamtimo vas još iz filmova Pedra Almodavara. Zatim ste se ogrnuli plaštom romantičnog odmetnika, akcionog heroja, junaka komedija, ali i dečijih filmova, a sada nam u „Crnom leptiru“ dolazite u potpuno drugačijem ruhu. Čini se da nema žanra u kom vašim šarmom ne možete opčiniti publiku. Koji je vaš trik?

– Nema tu neke velike magije. Više je reč o tome da sve radim iskreno. Kada se spremam da uronim u neki lik činim to bez zadrške, svim srcem. Svakoj novoj ulozi predajem se u potpunosti. U tom slučaju žanr postaje sporedna stvar. Svaki film je jedan život, nečija priča, koja onda kada se kamera uključi postaje moja. Tako je bilo od prve klape u mojoj karijeri. Vreme kada sam počinjao da se bavim glumom bilo je veoma loše za španske glumce. Iako sam od samog početka radio sa velikim umetnikom i mojim prijateljem režiserom Pedrom Almodavarom kome dugujem to što sam postao, španska kinematografija, tada je bila čista egzotika za zapad. Svet je znao za Pikasa i Dalija, ali kao da je naš narod u međuvremenu zaboravio svoju veličinu. Izgubili smo hrabrost i samopouzdanje da čak i pomislimo da napustimo svoje granice i ponudimo svetu nešto dostojno dela umetnika koji su tim istim svetom davno suvereno zavladali. I to kao Španci.

 

Antonio Banderas: U glumi sam uvek tragao za umetnošću koja će me promeniti kao čoveka

A zatim su Vam se dogodili „Kraljevi mamba“? Kako je izgledao taj prvi korak u Holivudu?

– Pre „Kraljeva mamba“ dogodili su se mnogi drugi filmovi i uloge koji su bili priprema za povratak španskog filma na svetske meridijane. U stvari, sve zasluge pripadaju Almodavarovoj „Ženi na ivici nervnog sloma“. Kada je ovaj film krajem 80-ih nominovan za Oskara, u Holivudu su se konačno zapitali „Hej, šta se to događa tamo u Španiji? Kako je moguće da tamo neka sirotinjska evropska zemlja može da napravi nešto toliko kvalitetno, a tako drugačije od svega što mi radimo“. Pozvali su nas sve na ceremoniju dodele Oskara, kako bi upoznali ljude koji su svojim šašavim i lucidnim pristupom filmskoj umetnosti šokirali svet. Bio je to trenutak kada smo povratili petlju i izgubljenu veru u vrednosti našeg naroda. „Kraljevi mamba“, i mnogi drugi filmovi koji su potom usledili bili su nagrada na koju smo ja, ali i sve moje kolege, dugo čekali. Od deteta sa prašnjavim koferima na usijanom betonu železničke stanice u Malagi do glumca sa zvezdom na Bulevaru Slavnih u Los Anđelesu prevalio sam dugačak put. Ipak još pamtim svaki korak na tom putovanju, jer nijedan nije bio samo moj. Sa mnom su koračale hiljade onih zahvaljujući kojima je svet filma danas potpuno drugačiji nego u vreme kada sam ja počinjao.

 

Od tih prvih koraka do danas našli ste se u koži brojnih likova? Koja od njih vam je nabolje pristajala? Da li sebe više doživljavate kao akcionog junaka ili latino zavodnika?

– Najbolje se osećam u rukama iskusnog režisera koji ima jasnu viziju onoga što želi. Pedro mi je danas kao brat i sa njim se u svakoj ulozi osećam veoma udobno. Žanr je nebitan. Na meni kao glumcu je da se maksimalno pripremim za rolu, i da svoje viđenje scenarija uskladim sa onim što je režiser osmislio. Jer u svetu iza i ispred kamera, režiser je Bog. On usmerava svaki vaš potez i misao. Kao u životu. Ako ga pažljivo slušate i postupate po njegovim pravilima dobićete remek-delo. Ako zastranite igrajući na svoju ruku rezultat će bez sumnje biti pakao. Ponekad, hrabrost, improvizacija i „odmetništvo“ od onoga što je u početku zamišljeno mogu stvoriti nešto čak i bolje od režiserove prvobitne zamisli, ali za to je potreban talenat i pedigre koji se rađa jednom u hiljadu godina. To su ljudi čija dela menjaju svet. Nikada nisam imao takve ambicije. U glumi sam uvek tragao za umetnošću koja će me promeniti kao čoveka. Učiniti boljim, privatno i profesionalno. Menjajući sebe, takođe, menjamo i svet.

 

Antonio Banderas i Džonatan Ris Mejer u “Crnom leptiru”

Postoji li period u karijeri koji biste voleli da ponovite?

Smatram da se vreme ne može proživeti dvaput sa razlogom. Svi mi, pa i ja, razultat smo naših uspeha, grešaka, uspona i padova koje smo tokom života činili. To se jednom rečju zove iskustvo. Ono što smo naučili iz svega toga čini osnovu za neku bolju i pametniju budućnost. Godine za mnom ispunio sam delima koja su u istoriji ostavila neki trag. Međutim, tek ova u kojoj sam proživeo neke zaista teške trenutke, podsetila me je da bi ponovo trebalo da „prelistam“ svoje životne lekcije i podsetim se njihovih mudrih saveta. Kraj 2017. odneo je ženu čija mi je podrška tako mnogo značila, i čija će ljubav zauvek ostati jasno ucrtana u svakoj uspomeni koja je od dečaka stvorila muškarca. Ipak, pre nego što sam izgubio majku, imao sam još jednu opomenu početkom godine. Izdalo me je moje srce. Isto ono čijem sam pulsu svih godina najviše verovao. Infarkt koji sam doživeo u januaru podsetio me je na to da sam, možda, poželeo više nego što mogu da podnesem. Protekle godine bile su pune adrenalina i velikih ambicija, a neke od njih, iskreno, bile su mi strane i nepotrebne. Zbog toga sam rešio da ponovo počnem da slušam sebe i da u onome što radim pronađem zadovoljstvo, a ne obaveze. Zbog toga ću se malo više baviti režijom i producentskim poslom, ne bih li ponovo pronašao sebe. Sa 60, ne možete ponovo biti tinejdžer, ali učeći na greškama možete ponovo osetiti radost kojom je kucalo ludo srce tog klinca. To je tajna večne mladosti.

 

Da li po tom receptu održavate i vaše životne i profesionalne  ambicije?

– Čovek bez snova je niko i ništa. Uvek ću živeti punim plućima, želeći nešto novo i više. Ali uživajući u svakom trenutku. Kada jurcate kroz život propustite sve. Treba hodati polako poštujući mudrost koju su vam donele godine. I nikada se nemojte plašiti. Život je prekratak za strahove. Svaki strah donosi neuspeh i razočaranje. On nije znak vaše slabosti, već vaše nedovoljne vere i želje da se borite za ono što će vas učiniti srećnim. Sve je moguće. Samo treba dovoljno snažno želeti.

 

Imate li neki neostvaren san? Da li je Oskar istinska vrednost kvaliteta jednog glumca?

– Uprkos tome što sam prve korake u karijeri napravio kao član španskog Nacionalnog teatra, najveći neostvareni san i dalje mi je da na pozorišnim daskama odigram Hamleta. Smatram da je to uloga koja je prikrivena želja svakog glumca. I ako bismo već ocenjivali šta bi trebalo da bude priznanje kvaliteta nečijeg glumačkog talenta, onda bi to, svakako trebalo da bude izvođenje ovog Šekspirovog lika. A kada je reč o Oskaru, ta nagrada američke filmske Akademije nešto je najprestižnije što glumac u karijeri može dobiti. Ali kvalitet i prestiž dve su sasvim različite stvari.

 

Čovek bez snova je niko i ništa. Uvek ću živeti punim plućima, želeći nešto novo i više. Ali uživajući u svakom trenutku

Da se malo vratimo onome što danas radite. Šta je to što „Crnog leptira“ čini toliko drugačijim u odnosu na vaše prethodne filmove?

– Pre nego što prihvatim ulogu, uvek prvo pažljivo pročitam scenario kako bih doživeo svet u kom je smeštena radnja filma. Kada je reč o „Crnom leptiru“ imao sam tu sreću da je film rađen prema ranije snimljenom francuskom trileru Papillon Noir, pa sam mogao da pogledam i original. Oduševila me je originalnost priče, i taj pomalo mračan psihološki pristup. Naravno, i ranije smo se susretali sa temom usamljenog pisca u kolibi usred šume, ali „Crni leptir“ je poseban jer radnja gledaoca vodi od početka do kraja neverovatnom brzinom. Nema vremena za predah, niti za psihološke pauze od 25 minuta razmišljanja o smislu života. Sve se odvija u deliću sekunde. Za mene kao glumca bio je neverovatan izazov da sve te slike, za koje je, recimo, Džoni Dep u Tajnom prozoru, imao vremena na pretek, proživim kao u blicu fotooparata. Sjajno iskustvo. Upravo je to, kao i odličan scenario pun mračnih preokreta i stalne napetosti bio jedan od glavnih razloga zašto sam prihvatio ulogu u ovom filmu.

 

Koliko ste upoznati sa srpskom kinematografijom? Možete li navesti neki naš film koji je na vas ostavio tako snažan ustisak kao što je to učinio „Crni leptir“?

– Naravno. Ne znam da li postoji neko ko se kao umetnik ne bavi glumom, a da ne ceni dela vašeg režisera Emira Kusturice. Njegovi filmovi mnogo me podsećaju na španske. Imaju tu iskru srčanosti i emotivnosti koja govori više od hiljadu specijalnih efekata i kompjuterskih animacija. Uživao sam gledajući Vreme Cigana i Arizona drim. Voleo bih da glumim u nekom od njegovih filmova, ako bi priča bila snažna kao u ovim projektima.

 

Gledate li tenis? Srbija je ponosna na Novaka Đokovića, baš kao i Španija na Rafaela Nadala.

– Imate sve razloga da budete ponosni na Đokovića. On je sjajan igrač, i volim energiju i odlučnost koju pokazuje na terenu. Međutim, kao Špancu, iako obožavam Novaka, dužnost mi nalaže da na njihovim mečevima uvek svim srcem navijam za Nadala (smeh).

 

Foto: Dexin Film