Milan Marić – DRŽAVNI SLUŽBENIK otkriva šta se događa dok mi spavamo
„Evropsku zvezdu u usponu“, kako je stručni žiri ovogodišnjeg Filmskog festivala u Berlinu proglasio dvadesetosmogodišnjeg srpskog glumca Milana Marića, gledamo od ove subote u 21 čas na TV Pink, i premijerno nedeljom na kanalu Superstar, u igranoj seriji „Državni službenik“. Kreator Predrag Gaga Antonijević je preciznim odabirom glumaca upravo njemu poverio glavnu ulogu – tajnog […]
„Evropsku zvezdu u usponu“, kako je stručni
žiri ovogodišnjeg Filmskog festivala u Berlinu proglasio dvadesetosmogodišnjeg
srpskog glumca Milana Marića, gledamo od ove subote u 21 čas na TV Pink, i
premijerno nedeljom na kanalu Superstar, u igranoj seriji „Državni službenik“.
Kreator Predrag Gaga Antonijević je preciznim odabirom glumaca upravo njemu
poverio glavnu ulogu – tajnog agenta Lazara, čiji je život podeljen između
poslovnih i porodičnih obaveza, moralnih i profesionalnih dilema. Na početku
razgovora sa ovim talentovanim pozorišnim, filmskih i TV glumcem, pitamo ga
kako bi on predstavio seriju gledaocima.
U pitanju je triler koji nam otkriva nešto o
čemu mi i ne sanjamo da se događa u našoj zemlji i bavi se ljudima koji u
tajnosti rade svoj posao i brinu o bezbednosti svih nas. To je uzbudljiva priča
o tome šta se događa dok mi spavamo – kaže Marić.
o Glumu
ste učili u Srbiji, zanat pekli u Rusiji, koliko vam znači saradnja sa Gagom
Antonijevićem?
Kao dodatna Američka škola? To su
ljudi profesionalci, lepo smo radili. Mnogo je posla bilo i bilo je veoma
naporno, ali kakav je to posao koji nije naporan. Ili je postao rutina ili je
besmisleno.
o Kako
ste ušli u lik Lazara?
Malo smo se nas dvojica nešto
ganjali. Nikako nisam mogao da pristanem ne neke stvari. Ovaj posao kojim se
bavim, ja radim iz nekih ideala. Mislim da umetnost leči i da umetnost nije tu
da bude lepa i pristojna, nego da bude bezobrazna i da postavlja pitanja. To ne
treba da bude pristojna profesija, koja nikome ne smeta i koja je lepa. Taj
posao treba da bude tvoj život, jer ako nije tako, nešto ne radiš dobro. A ovo
jeste moj život, zbog koga sam spreman da se ugojim 20 kilograma, ili da smršam
30 kilograma, ili da snimam celu noć na minus 20. Moja profesija je moj način
života, razmišljanja, promišljanja. Zašto sam ovako počeo odgovor na pitanje o
Lazaru? Taj čovek se bavi svojim poslom. I ja sam se pitao ovako: „sam sebi si
odabrao posao i nađeš se u situaciji da imaš avion put civila i dvojicu
terorista. Šta da radiš? Da ga rušiš i ubiješ 150 nevinih ljudi ili daješ
vremena za pregovore, uz rizik da će oni sami da ga obore na neki grad i možda
tako pobiju 3.000 ljudi. I šta se tu radi? Kako se donosi ta odluka? Kako se
vaga?
o Lazar
vam je uneo nemir?
Nije, ali sam sebi postavljao
pitanja o kojima nikada ranije nisam bio u situaciji da razmišljam. Čak i kada si školovan, profecionalni
policajac ili specijalac, šta se dešava kada moraš da ubijaš ljude? I to je
posao. To su užasno uznemirujuća pitanja. Šta se desi sa takvim čovekom i koji
je trenutak kada na to ogugla. Ako ikada ogugla i kako. Kako to kažeš sebi: „OK,
ja sam sad pucao, ubio nekoga, idem s posla da jedem, stavite mi kupus, pavlaku
i kečap“?
o Tajni
agenti, kao i glumci, menjaju uloge. Da li je to pomoglo pri kreiranju lika?
Na tom nivou, da. Ali i oko toga
sam se pitao šta se dešava nekome, ko je na tajnom zadatku godinama, i bude
otkiven. Koliki je to stres? Kako posle nekoliko godina života pod drugim
imenom, prezimenom, biografijom i svim, ti više znaš ko si. Jer tu ako omaneš,
nije da te više neće zvati da snimaš film, nego možeš da izgubiš život. I ti
mnogi drugi. Pod takvim pritiskom tajni agenti rade.
o Za
vikend ste pred TV publikom u dve serije na tri kanala. Imate li problem sa
glumačkim „trošenjem lika“.
Uvek ima tih problema, ali tako se
desilo. Nisam ja to snimao u isto vreme. To ne zavisi od mene. Da se ja pitam,
ne bi tako bilo.
o Pored
svih obaveza, pozorište ostaje vaša oaza?
Pozorište je nešto bez čega ne bih mogao i čega ne bih želeo da se odreknem. Pozorište mi je užasno bitno. Pogotovo u ovom trenutku kada je toliko uzdrmano i kada se stiče utisak da ljudima kultura nije potrebna. Vidimo šta se dešava u Narodnom, u Somborskom pozorištu. Niko te ljude ne čuje, ili vrlo mali broj. Mislim da bi sada trebalo da se skupimo oko pozorišta. Pozorište ipak traje hiljadama godina i izdržavalo je sve i svašta, i mnogo gore stvari, i ostalo je isto. Najgore što se desilo sa konceptom umetnosti u Srbiji jeste to što je ispalo da obični, pod navodnicima „obični“ ljudi, smatraju da je to za neke tamo intelektualce, bogate ljude, da to njima ne pripada. A baš je kontra. Pozorište baš pripada svima.