Zašto domaće produkcije ŠIZE od negativne kritike? Zar je GREH reći SERIJA TI JE UŽAS?

U nekoliko poslednjih godina svedoci smo masovne produkcije domaćih serija. Prema nekim podacima u Srbiji se trenutno radi na više od 40 projekata. Koliko smo ih do sada pogledali, o tome je teško čak i pokušati voditi neku evidenciju. Međutim, broj onih koje smo zapamtili, ispostavlja se – uopšte nije tako velik. A prema nekoj logici, pamte se one koje su vredele.

Nećemo ulaziti u to koje smo mi zapamtili, jer nekom našom analizom, to su svega dve serije + „Igra sudbine“ o kojoj toliko pišemo, da ponekad pomislimo da su Ada Kanački i njena ekipa stvarni likovi sa kojima se svakodnevno družimo. Samo čekamo trenutak kada ćemo popiti Sofijin čaj, ili će nam Vukašin „srediti“ da nestanemo preko noći, pa da više ne budemo kamičak koji s vremena na vreme zažulja nežna stopala ukućana vile Kanački.

Kad smo već kod žuljanja, primetili smo jedan neobičan fenomen kada je reč o kritičkom odnosu novinara i TV kritičara prema ponudi koja je na našim prostorima, istorijski gledajući – nikad veća. Očekivalo bi se da u trenutku kada TV produkcija PRŠTI sa malih ekrana kao vatromet kraj Save za doček 2022. istom merom pršti i broj kritika novinara kojima se konačno ukazala prilika da budu najbolji u onome u čemu su najbolji – objektivnoj proceni vrednosti emitovanog sadržaja.

Međutim, domaćom TV scenom, uz izuzetak, možda, jednog ili dva novinara koji se usude da daju neki koliko-toliko objektivan sud o onome što domaće televizije po automatizmu najavljuju kao ultimativan hit koji obara sve rekorde gledanosti – vlada tajac. Barem kada je reč o negativnoj kritici.

Hvalospeva ima koliko hoćete. Jer kako drugačije dobiti intervjue sa glavnim glumcima, mogućnost posete setu ako nisi u milosti produkcije i istoj ne ideš uz dlaku. A današnjim novinarima, mahom je to mnogo važnije nego da se slučajno usude da gledaocima, odnosno čitaocima kažu: „Ok, ova serija je jedan veliki užas koji se može meriti samo sa muljem koji ostane nakon poplave kada se voda konačno povuče“.

Razloga za to što su TV kritičari prinuđeni da gledaoce lažu (i time direktno utiču na kreiranje lošeg ukusa publike koja će jesti i najveću bljuvotinu koja im se servira), a produkcijama podilaze je više.

Pre svega, ključna predispozicija je urođena sklonost naših ljudi da budu takozvani „poslušnici“. Kada je korist u pitanju, tu smo veoma efikasni u odbacivanju svih moralnih načela i principa, samo DAAAAJ!

Drugi razlog zašto nema toliko negativne kritike domaćih serija, koje bi se većinski mogle oceniti kao pokušaj, i to veoma skup pokušaj nečega što bi trebalo da izgleda kao ozbiljan projekat, jeste odnos produkcije prema novinarima. Sve se svodi na stav: „Ako nećeš da pišeš lepo – RAMPA“, „Ako ćeš da me nerviraš – RAMPA“, „Ako nećeš da me slušaš – RAMPA“, „A ako mi slučajno kažeš da mi serija ne valja, e onda ću da organizujem svoju dobro ušemljenu mrežu uticajnih kvazi TV kritičara i poznavalaca sadržaja da ti svi zajedno viknemo RAMPA“. Ukratko, ako se zameriš produkciji – rampiran si.

E, sad… Kako funkcioniše produkcija u inostranstvu. Za primer ćemo uzeti nastavak kultne serije „Seks i grad„, pod nazivom „I tek tako…“ koja će kada se u dovoljnoj meri od nje okoristi HBO GO napokon stići i na HBO. Novi pokušaj Sare Džesike Parker da se posle 20 godina i jedine ozbiljne uloge u životu (koja i nije bila uloga, već je više glumila sebe), vrati u život, kritika je bez ustručavanja dočekala na nož i seriju doslovno sahranila, ne dva, već na dva metra od zemljinog jezgra kako bi magma spalila svaki dokaz o pokušaju revitalizacije teme seksa i grada sa tri babe u glavnim rolama. Ništa bolje nije prošla ni druga sezona dokumentarnog serijala kanala National Geographic „Antraks: Zona usijanja“ koju su zapadni mediji ocenili kao mlak pokušaj dočaravanja jedne ozbiljne teme.

Zamislite kada bi nekom domaćem autoru jedan ugledni medij napisao kritiku sa naslovom: „Mala nevesta je imala intrigantniji zaplet od ove serije„. Osim što bi vas blokirao na svim društvenim mrežama, moglo bi se dogoditi da silom prilika završite u seriji i to kao pokojnik.

Ista situacija zadesila bi vas sa produkcijom bilo koje druge serije bilo da postavite pitanje: „Pobogu, ko daje zeleno svetlo za petu, šestu ili desetu sezonu seriji koja je u prvoj imala taman toliko drame da uspava odojče koje je i ne gleda“, ili „Čemu emitovanje serija koje su za sve tri sezone imale ukupno 10 gledalaca – krug porodice, najbliža komšinica i jedan novinar koji se ponadao da će videti nešto, a ono…“, ili „Da li je samo meni čudno što prvi i drugi deo serije od 10 epizoda izgleda kao da smo gledali dve različite serije, a obe vređaju inteligenciju do nevere… što naravno ne misle i plaćene vrhuške domaćeg TV novinarstva nazivajući iste projekte revolucionarnim“.

Pretpostavljamo da su domaći producenti imali mnogo sreće što je ova ekspanzija TV serija u Srbiji usledila deceniju posle smrti čuvenog kritičara  „TV Novosti“ Ranka Munitića čijih je nemilosrdnih 15 redova kritike „Kanal IKS“ nekada umelo da stavlja katance na vrata TV projekata.

Pitamo vas – gde se izgubila kritika? Zašto se produkcije plaše kritike, i zar njena svrha nije da se gledaocima ponudi nešto bolje? Otkad je nečiji maksimum postao merilo kvaliteta i nepisana dogma kojoj se ništa ne sme prigovoriti, ili sledi – RAMPA?

Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM,FACEBOOK i YOUTUBE

Foto Instagram

Izvor Film i TV