U vreme kada se televizijska produkcija kreće munjevitom brzinom, a detektivske priče često osvajaju gledaoce šokantnim preokretima i tehnološkim dostignućima, jedna mini-serija vraća nas na početak – i u žanrovskom i u emocionalnom smislu. „Mesečev kamen“, koju gledamo premijerno od 8. jula utorkom u 21.00 na kanalu Epik Drama, zasniva se na istoimenom romanu Vilikija Kolinsa koji se smatra prvim engleskim detektivskim romanom. Radnja je smeštena u viktorijansko doba, ali su pitanja koja pokreće – ljubav, poverenje, istina, identitet – univerzalna i itekako savremena.
Glavnu mušku ulogu u seriji tumači Džošua Silver – britanski glumac koji je glumačku karijeru gradio u pozorištu i na malom ekranu, ali je poznat i po neobičnom životnom putu. Pre nego što je ušao u svet glume, radio je kao medicinski brat u ustanovama za mentalno zdravlje. Danas, nekoliko godina nakon originalnog emitovanja „Mesečevog kamena“ i zapažene role u hit seriji „Kruna“, Silver se povukao sa scene i okrenuo pisanju. Sa njim smo razgovarali o misteriji, sećanjima, glumi, odustajanju – i o tome kako izgleda kada prestaneš da igraš druge i počneš da pišeš o onome što nosiš u sebi.
Frenklin Blejk, lik koji tumačite u seriji, pokreće čitavu radnju. Kako ste ga doživeli i šta vam je bilo najizazovnije u toj ulozi?
-
Frenklin je u suštini čovek koji nosi ogroman teret nejasnoća. On nije tipični heroj – on je slomljen, zbunjen, izgubljen. A opet, u tome je i njegova ljudskost. Ono što me je fasciniralo jeste ta njegova unutrašnja borba između logike i emocija, između onoga u šta želi da veruje i onoga što duboko u sebi zna da je prava istina. Najteži deo glume bio je upravo to. Kako prikazati čoveka koji sumnja u sebe, a mora da ubedi druge da mu veruju.
Da li vam je neobična struktura priče, u kojoj se vaš lik samoanalizira, dok ga istovremeno tumače i ostali akteri priče bila glumački komplikovana ili inspirativna?
-
Veoma inspirativna. Čim shvatite da lik koji igrate ne postoji samo kao ono što je napisano u scenariju, već i kao ono što drugi likovi misle o njemu – otvara se jedan sasvim novi prostor za glumu. U nekim scenama sam morao da budem Frenklin kakav on želi da bude, u drugima – onakav kakav ga drugi vide. To vam stalno postavlja pitanje: „Da li sam ja zaista taj koji mislim da jesam?“
Pre glumačke karijere, radili ste kao medicinski brat u ustanovama za mentalno zdravlje. Kako je to iskustvo oblikovalo vaš pristup glumi?
-
To iskustvo me je snažno predodredilo za mnoge životne dileme koje sam kasnije imao u životu. Kada radite sa ljudima koji žive sa psihičkim tegobama, učite da posmatrate tišinu. Njihovi gestovi, pogledi, pauze – sve to govori više od reči. Kao glumac, dobio sam dar posmatranja. A kao čovek – dar strpljenja. U bolnici, ne možete ništa da ubrzate. Isto je i sa dobrom glumom. Ne možete je nametnuti, morate je sačekati.
Koliko vas je to iskustvo učinilo empatičnijim na setu?
-
Gluma je ponekad čista tehnička stvar. Svodi se na to gde stojite, kada govorite, gde gledate. Ali ako nemate srce, sve pada u vodu. Mislim da sam zbog svog prethodnog iskustva uvek gledao na scene kao na ljudske situacije, ne kao na zadatke. To mi je pomoglo da uloge proživim, a ne samo odigram.
Posle nekoliko značajnih rola, povukli ste se iz glume. Kako je došlo do te odluke?
-
Nije to bila jedna velika odluka, već niz sitnih signala koji su me vodili ka veoma važnoj velikoj prekretnici. Počeo sam da osećam da sam na sceni sve više bio neko drugi, a sve manje sam prepoznavao sebe u tim ljudima koje igram. Gluma je prelepa umetnost, ali je i zahtevna. Nisam želeo da izgubim sebe u tuđim životima. Pisanje mi je dalo tišinu koju sam tražio – prostor da istražujem, ali i da se povučem kad poželim.
Da li vam nedostaje scena?
Na koji način vam je gluma kao sredstvo pomogla da se ostvarite kao pisac?
-
Možda sam oduvek hteo da kreiram ljude koje sam silom prilika igrao. Zahvaljujući glumi znam kako dijalog zvuči kada je živ, a kada je „napisan“. Znam kad treba da „tišina progovori“. I znam kako da se krećem unutar priče, da vidim scenu pre nego što je opišem. To mi je velika prednost.
Da se vratimo na seriju, šta mislite da „Mesečev kamen“ danas može da ponudi publici koja je navikla na brzu, savremenu televiziju?
-
Verujem da nudi nešto što je danas retko – prostor za pažnju. Priču koja ne vrišti, već šapuće. Lik koji se ne nameće, već vas moli da ga razumete. I misteriju koja ne postavlja samo pitanje „ko je kriv“, već i „zašto verujemo onome što verujemo“. To je dubina koju moderna televizija ponekad previdi.
Verujete li da je istina uvek negde tamo, da čeka da bude otkrivena, ili je istina nešto što tek moramo sami da stvorimo?
-
Lepo pitanje. Rekao bih da je istina retko čista. Većinom je sastavljena od fragmenata – tuđih uverenja, ličnih strahova, laži u koje smo pristali da verujemo. Možda ne možemo da otključamo jednu istinu za sve. Ali možemo da budemo iskreni u potrazi, i da ne zatvaramo oči pred nekim stvarima koje nam ne odgovaraju. To je, po meni, već pola istine. Druga polovina je prihvatanje.
Antrfile: O seriji
„Mesečev kamen“ je uzbudljiva mini-serija nastala po istoimenom romanu Vilikija Kolinsa čija je radnja smeštena u viktorijansko doba i prati mladu Rejčel Verinder, koja na svoj 18. rođendan nasledi tajanstveni indijski dijamant. Kada dragulj iščezne tokom noći, počinje vrtlog sumnji, skandala i porodičnih tajni. Godinu dana kasnije, njen rođak Frenklin Blejk vraća se sa namerom da otkrije istinu i povrati poljuljano poverenje porodice čiji članovi veruju da je on lopov. Priča se odvíja kroz više perspektiva, stvarajući slojevitu misteriju ispunjenu emocijama, sumnjom i izdajom.
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM, FACEBOOK i YOUTUBE
Foto Promo
