ŠTA SE DOĐAVOLA DEŠAVA U SERIJI „IGRA SUDBINE“?

40 minuta dnevno – bez poente, bez ritma, bez oslonca. A gledanost? I dalje tu.

Ako ste se pitali zašto imate osećaj da vam svakog dana po 21 minut života misteriozno nestane između reklama – verovatno ste naleteli na „Igru sudbine“. Seriju TV Prva koja je prešla put od nacionalnog hita do apsurdističkog eksperimenta, bez najave i bez kočnice.

Nova sezona? Počela je 30 dana nakon prethodne – ali ko to broji kad nam više ni vreme ni prostor u ovoj sapunici nisu bitni.

Likovi koje pamtimo… po tome što ne znamo čime se bave

Tu je Igor Horvat, koji je oteo Gvozdena – jer naravno da jeste. I to ne bilo kog Gvozdena, već brata Andrije Bošnjaka, koji se potom povlači iz magazina „Dona“ i ide – gde? U Ameriku. Logično. Naš najbrži način da lik napustimo, a da ne moramo da napišemo izlaznu scenu.

Aleksa i Lenka su se razišli jer je Gabrijela rekla da je trudna s njim. Da li jeste? Ko zna. Da li je bitno? Naravno da nije. Aleksa prestaje da dolazi na posao, Gabrijela vodi firmu, a gledalac vodi nervnu borbu sa samim sobom.

U međuvremenu, Pančeta i Goran otkrivaju da su majka i sin. I sada – rade na zbližavanju. Jer ništa ne produbljuje likove kao porodični šok-terapija u formi dijaloga koji zvuče kao prerađeni statusi sa Fejsbuka iz 2009.

Komarac i Maksim Šubarević izlaze iz zatvora i donose „nemire“. Šta to konkretno znači? Ko zna. Verovatno nekome isključe Wi-Fi.

Glumačka postava kao album sa sličicama

Svakih par epizoda pojavi se neko novo (ili staro?) lice. Lidija Vukićević, Jovana Jelovac Cavnić, Milan Tošić… a zatim Ana Sakić, Milan Pajić, Nikša Burovac, svi u nekoj vrsti kombinovanih rola – juče epizodni lik, danas glavni nosilac radnje, sutra možda horoskopski znak.

Ništa tu nije problem – sve dok ne pokušate da shvatite ko je kome šta, ko se na koga ljuti, i ko još radi u tom famoznom magazinu „Dona“ koji već sezonama ne izbacuje nijednu naslovnu stranu, ali i dalje – kao i svi u seriji – postoji zbog zapleta.

Dijalozi kao forma izdržaja

Najveći izazov nije ispratiti priču, već sačekati da prođe scena. U njoj, dva lika najčešće sede, gledaju se 6 sekundi, jedan izgovori: „Moram da ti kažem nešto“, drugi uzdahne: „Znam…“ – i ništa se ne desi. Do reklama. Ili sledeće epizode. Ili sledeće sezone.

40 minuta dnevno tako teče u ritmu verbalne hipnoze, gde se ništa ne dešava, ali se sve „oseća“. Najčešći efekat kod gledalaca? Zbunjenost praćena nekom vrstom mazohističke fascinacije.

Pa šta mi to gledamo?

Serija koja je nekada imala strukturu, osećaj za tempo i prepoznatljive odnose među likovima sada deluje kao serijal improvizovanih skečeva, u kojima se stare traume recikliraju, novi likovi ubacuju bez logike, a glumački ansambl menja sastav brže nego rijaliti.

Zaključak: Igra bez sudbine

Da budemo fer – ovo više nije Igra sudbine. Ovo je odustajanje od logike. Ovo je svakodnevna TV meditacija za one koji vole da se izgube u besciljnom pogledu, sterilnom zvuku i zapletu koji se – kao i horoskop – može tumačiti na sto načina.

I da, još uvek se gleda. Jer svi mi volimo da pratimo sunovrat u direktnom prenosu. Naročito kad traje već sedam sezona.

„Igra sudbine“ – svaki dan na TV Prva, u terminu kada svi shvatimo da je stvarni život ipak smisleniji od fikcije.

📸 INSTAGRAM, 👍 FACEBOOK i ▶ YOUTUBE

📷Foto: Aleksandar Krstović PRVA