Dana 26. aprila 1986. godine eksplozija je potresla nuklearnu elektranu Černobilj kod grada Pripjata. U eksploziji je uništen reaktor broj 4, a u vazduh je ispuštena ogromna količina radioaktivnog materijala. Nesreća se dogodila tokom bezbednosnog testa i bila je posledica nedostataka u konstrukciji i ljudske greške, a procenjuje se da je tokom vremena prouzrokovala hiljade prevremenih smrti i primorala stotine hiljada ljudi da napuste svoje domove. Radioaktivna senka najteže nuklearne katastrofe u istoriji i danas se nadvija ne samo nad gradom Pripjatom, koji je iseljen za svega nekoliko dana, već i nad čitavim svetom. Na 40. godišnjicu katastrofe, 26. aprila na kanalu Viasat History u 21.00 čas premijerno se prikazuje retrospektivni dokumentarac pod nazivom „Černobilj – hronologija katastrofe“, a u ovom članku istražujemo uticaj koji je ova stravična tragedija imala na svet.
Nuklearna politika je odmah promenjena
Nakon katastrofe u Černobilju, čitav svet je bio uzdrman, a zatim je preduzeo konkretne korake. Katastrofa nije imala samo ekološke, psihološke i društvene posledice po pogođeno stanovništvo, već je uzdrmala i globalnu percepciju nuklearne energije. Bilo je neophodno preduzeti hitne mere. U prvi plan su došla tri ključna prioriteta, od kojih je svaki zahtevao suštinski novi pristup: temeljno pooštravanje bezbednosnih mera, transparentnost i međunarodna saradnja.
„Nuklearna nesreća bilo gde je nuklearna nesreća svuda“ – ovaj princip vodio je Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (IAEA), međuvladinu organizaciju koja promoviše miroljubivu upotrebu nuklearne energije, kada je, nekoliko meseci nakon katastrofe u Černobilju, pozvala na uvođenje sporazuma koji obavezuju države članice da odmah obaveste svet o svakoj nesreći. Shvatili su da je sovjetska tajnovitost u vezi sa černobiljskom katastrofom doprinela kašnjenju međunarodne reakcije i pogoršanju posledica.
Agencija za nuklearnu energiju (NEA), međunarodna organizacija, istakla je da su posledice černobiljske nesreće pokrenule značajne promene u zaštiti od radijacije, nacionalnim planovima za vanredne situacije i međunarodnoj saradnji. Ključne pouke obuhvatale su upravljanje prekograničnim uticajima, brzu razmenu informacija, komunikaciju sa javnošću i razvoj sistema za praćenje. Ova nesreća je podstakla i naučna istraživanja, unapređenje modela i uključivanje psiholoških faktora u upravljanje rizicima.
Černobiljski sindrom
Nemoguće je tačno utvrditi koliko žrtava je odnela katastrofa u Černobilju. Mnogi smatraju da objavljene brojke ne odražavaju stvarno stanje, ali ova katastrofa svakako nije doprinela boljoj opštoj percepciji nuklearne energije. Naprotiv, kod mnogih ljudi razvio se takozvani „černobiljski sindrom“, koji ne samo da pojačava strah od nuklearnih nesreća, već izaziva i preterane društvene reakcije koje mogu da prouzrokuju štetu koja je veća čak i od same radijacije. Nakon katastrofe u Černobilju, mnogi ljudi su iskusili anksioznost, psihološki stres, preteranu zabrinutost za zdravlje i gubitak poverenja u društvo. Prema analizi Američkog instituta za preduzetništvo (AEI), antinuklearne odluke donete nakon Černobilja dovele su do povećane upotrebe fosilnih goriva, što je uzrokovalo značajne zdravstvene probleme usled većeg zagađenja vazduha. Stoga, precenjivanje nuklearnih rizika i politike zasnovane na strahu mogu posredno da odnesu više života.
Nuklearna energija se vraća
Senka Černobilja i danas je prisutna, ali je nuklearna energija spremna za globalni preporod – do te mere da bi, prema najnovijim projekcijama, globalni kapacitet mogao da se poveća i do 1,5 puta do 2040. godine. Zapravo, prema istraživanju Goldman Sachs-a, više zemalja se obavezuje da će utrostručiti svoju proizvodnju do 2050. godine. Na osnovu podataka Svetske nuklearne asocijacije, broj reaktora koji su trenutno u funkciji povećaće se sa 440 na 500 do 2030. godine, a planirana je i izgradnja dodatnih 400 reaktora. Ovaj rast podstaknut je naglim povećanjem potrošnje energije i sve većom potražnjom za alternativama koje izazivaju manje zagađenja. Pošto nuklearni reaktori tokom rada proizvode veoma niske emisije gasova sa efektom staklene bašte, oni se smatraju čistim izvorom energije koji manje zavisi od faktora životne sredine nego obnovljivi izvori.
Ovaj „entuzijazam“ može da se pripiše i činjenici da su šanse za ponavljanje katastrofe u Černobilju izuzetno male. Sovjetski sistemi tipa RBMK sa grafitnim moderatorom i ključalom vodom uglavnom su povučeni iz upotrebe ili su značajno modifikovani tamo gde su i dalje u funkciji. Zapadni reaktori su opremljeni robusnim zaštitnim strukturama koje izdržavaju visok pritisak i izoluju radioaktivne materijale u slučaju havarije jezgra reaktora. Prema analizi časopisa Forbs, savremeni reaktori rade na suštinski bezbednijim fizičkim principima. Njihov dizajn uključuje pasivne i redundantne bezbednosne sisteme, koje pružaju više slojeva odbrane, uključujući i zaštitu od potencijalnih sabotaža.
Istovremeno, članak Forbsa takođe naglašava da ne postoje apsolutne garancije da se katastrofa razmera Černobilja neće ponovo dogoditi, jer uvek mogu postojati „nepoznate nepoznanice“ koje niko nije uzeo u obzir. Svet jednostavno ne može sebi da priušti pasivnost kada je reč o nuklearnoj energiji i bezbednosti nuklearnih elektrana. Razlog za to leži u tome što odgovor na pitanje „Da li bi to moglo da se ponovi?“ i dalje zvuči otprilike ovako: „Veoma je malo verovatno, ali ne može da se garantuje sa 100% sigurnosti“.
