Filmovi
JELENA BAJIĆ JOČIĆ, rediteljka filma „Čuvar ikone Svetog Đorđa“: Povratak korenima i dostojanstvu
Pred domaću publiku 8. septembra stiže dugo iščekivano filmsko ostvarenje „Čuvar ikone Svetog Đorđa“, drama koja se na dubok, umetnički i emotivan način bavi jednom od najbolnijih tema naše savremenosti – odumiranjem srpskog sela i tihim nestajanjem naroda na jugu Srbije. Smešten u surove, ali prelepe predele planinskog masiva Radan i pusto selo Mala Braina na samoj administrativnoj liniji, ovaj film donosi priču o Stanoju Reljiću, poslednjem čuvaru ognjišta, porodične tradicije i sopstvenog dostojanstva. O petogodišnjim pripremama, surovim planinskim uslovima, metaforičkoj snazi prirode, ali i glumačkoj transformaciji Radoša Bajića i umetničkom odgovoru na savremene društvene paradokse, razgovarali smo sa Jelenom Bajić Jočić, rediteljkom ovog epskog i duboko ljudskog projekta.
U prethodnim medijskim istupima izjavili ste da se ovaj film bavi odumiranjem naroda na jugu Srbije i tihim nestajanjem jedne nacije sa te teritorije. Koliko je teško umetnički uobličiti temu koja se dešava u ovom trenutku, a da ona ne sklizne u čist politički plakat, već da zadrži uzvišeni filmski jezik?
Kada govorimo o odumiranju jednog naroda, lako je upasti u zamku dnevne politike, u parole i podelu. Film mora da bude iznad trenutka u kojem nastaje, a Čuvar ikone nastaje u trenutku kada se pred našim očima odvija proces odvajanja Kosova u kojem veliki broj ljudi ostaje bez slobode, sigurnosti, doma, poštovanja i dostojanstva. Politika se menja, ljudi na pozicijama se menjaju, okolnosti se menjaju, ali strah, usamljenost, dostojanstvo, ljubav prema zavičaju i potreba čoveka da sačuva rođenjem dato poreklo, ognjište, vrednosti — to su večne teme. Mene kao reditelja zanima mali čovek i njegova sudbina. Taj čovek koji ne želi da ode, ne želi da se preda na izvestan način, predstavlja poslednjeg svedoka jednog vremena i prostora. Ako gledaoci kroz njegovu sudbinu osete šta znači samoća, biti zaboravljen, napušten i ponižen, onda smo rekli ono najvažnije.
Na koji način ste planinski masiv Radan izdigli iznad puke geografske odrednice i pretvorili ga u metaforu unutrašnjeg stanja glavnog junaka, i koliko je bilo teško kroz kadar dočarati tu tišinu koja istovremeno leči, ali i pritiska čoveka?
Obronci Radana su u ovom filmu više od planine i lokacijske odrednice u kojoj se odvija radnja. To je prostor koji našeg glavnog junaka oslobađa, ali i suočava sa samim sobom i donosi teskobu, muku i dramu. Ta planina je njegova snaga, ali i tragična sudbina. Zato nismo tražili samo lepotu radi lepote. Tražili smo njenu tišinu, prazninu, surovost. Verujem da smo uspeli u toj nameri.
Za „Čuvara ikone Svetog Đorđa“ pripreme su trajale punih pet godina, a ekipa je petnaestak puta obilazila teren pre nego što je pala prva klapa. Šta je to što ste toliko dugo tražili u tim predelima i šta vas je najviše fasciniralo tokom tog petogodišnjeg posmatranja?
Pet godina priprema podrazumeva kako kreativne i umetničke analize, planiranja, tako i dodatni rad na scenariju, ali i produkciono konstruisanje kako bi se stvorili uslovi da se jedan film može snimiti. Danas je u Srbiji veoma teško, gotovo nemoguće obezbediti potreban budžet za produkciju filma. Naša prednost je u tome što smo porodična produkcija koja ima tehniku, logistiku, kao i tim ljudi koji više decenija radi zajedno u različitim okolnostima.
Kada govorimo o kreativnim pripremama, obilasci lokacija su zapravo bili istraživanja prostora, ljudi, života, atmosfere, razgovori sa lokalnim preostalim stanovništvom. Tražili smo istinu tog prostora i tih sudbina. Ono što smo čuli i videli samo je podstaklo još jači motiv i želju da se ova strašna istina, o kojoj se nedovoljno govori, ispriča.
Radnja filma je smeštena u stvarno, gotovo pusto selo Mala Braina na samoj administrativnoj liniji. Kako je ta realna atmosfera napuštenosti uticala na ekipu i da li su vam meštani ili stvarne priče sa terena pomogli da doradite scenario?
Kad prođete kroz sela kao što su Stanušići, Medevce, Tupale, Braina, Tulare, kada vidite tu lepotu, ali i napuštena domaćinstva, ne možete ostati ravnodušni. Razgovori sa ljudima na terenu bili su nam veoma važni. Mnoga njihova iskustva, sudbine, događaji, njihova borba da sačuvaju šumu, stoku, snažno su uticali na priču našeg filma. Potresne su priče koje smo čuli od lokalnog stanovništva.
Ovaj film opisujete kao dramu „tragičnog optimizma“. Kako jedna priča koja nosi toliko stradanja, progona i napuštenosti na kraju uspeva da iznedri optimizam i gde zapravo leži nada za čoveka poput Stanoja?
„Tragični optimizam“ jeste na neki način oksimoron, ali je isto tako i jedna prkosna sposobnost ljudskog duha da nadraste sopstvenu tragičnu sudbinu i da u okvirima iste pronađe smisao koji ga motiviše da nastavi dalje. Osnovna karakteristika ove sposobnosti je duhovnost i vera. Samo verujući čovek može naći smisao i u tragediji. Stanoje mnogo toga gubi, ceo njegov svet koji je poznavao nestaje. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste odluka da ostane ispravan čovek. U tome leži i njegova pobeda.
Nada za Stanoja nije u tome da će se preko noći sve promeniti. Nada je u njegovoj sposobnosti da, uprkos svemu, sačuva dostojanstvo, pamćenje, svoju ikonu, pradedovske grobove i veru. Ponekad je i to ogromna pobeda. Bogatstvo duha nam ne može niko oduzeti niti ukrasti.
Nada za Stanoja nije u tome da će se preko noći sve promeniti. Nada je u njegovoj sposobnosti da, uprkos svemu, sačuva dostojanstvo, pamćenje, svoju ikonu, pradedovske grobove i veru. Ponekad je i to ogromna pobeda. Bogatstvo duha nam ne može niko oduzeti niti ukrasti.
Jedan od najsnažnijih momenata u filmu je tehnologija koja dolazi u divljinu – Stanoje biva lociran i progonjen jer je ubio medveda koji ima GPS ogrlicu. Kako ste gradili taj sukob u kojem država koristi najmoderniju tehnologiju da zaštiti životinju, dok istovremeno ne vidi da joj čovek na toj istoj teritoriji bukvalno nestaje?
Motiv sa GPS ogrlicom nam je bio veoma važan jer u sebi nosi određeni apsurd našeg vremena. Tehnologija je stigla do najudaljenijih delova prirode. Životinju možete da pratite precizno. Sistem zna gde je medved, kuda se kreće i šta mu se dešava. Borba da se sačuva život svake jedinke medveda je globalno finansirana i pod budnim okom evropskih organizacija. A onda imate čoveka koji kao da je deo tog pejzaža, potpuno je neprimetan za institucije koje bi trebalo da ga zaštite. Kao da ga niko ne vidi, niti njegov život ima bilo kakvu vrednost. Taj paradoks nam je bio dramaturški dragocen. Stanoje postaje bezvredan i nevidljiv u sistemu u kojem tehnologija čini gotovo sve vidljivim.
U priči se pominje da Stanojev sin živi daleko, u gradu, i da ga zapravo nema tu kada je ocu najteže. Koliko je „Čuvar ikone“ zapravo i priča o raspadanju srpske porodice na relaciji selo–grad, gde stari ostaju kao poslednje straže, a mladi biraju lakši život?
Film svakako jeste i priča o porodici koja, po mom mišljenju, u savremenom, surovom, kapitalističkom društvu na svim meridijanima trpi velike pritiske. Veoma je teško sačuvati tu osnovnu jedinicu svakog zdravog društva. U trci za obezbeđivanjem boljih uslova života, nekako se najmanje pažnje, vremena i strpljenja ima za porodične odnose. Mladi ljudi odlaze sa sela u gradove, trbuhom za kruhom, stari i nemoćni ostaju sami na selima. To je tužna slika današnje Srbije. Između Stanoja i njegovog sina postoji upravo taj bolan jaz. Jedan je ostao da čuva ono što sam ne može sačuvati, drugi je otišao da izgradi bolji život. Nijedan od njih nije srećan, niti uspešan u svojim pokušajima. Upravo ta složenost i jeste jedna od važnih tema ovog filma.
Šta za Stanoja, u eri opšte digitalizacije i otuđenja, predstavlja ta nasleđena kućna svetinja iz naslova – da li je ona samo verski simbol ili poslednja linija odbrane njegovog ličnog identiteta i ljudskog dostojanstva?
U našem filmu ikona je mnogo više od verskog predmeta. Ona je metafora i oličenje slobode, časti, dostojanstva i nasleđa čitavog našeg naroda. U trenutku kada mu se ceo svet raspada, ta ikona postaje tačka oslonca duhovnosti, identiteta i časti, što zapravo jedino može sačuvati duboko u sebi. Zato je „čuvar ikone“ istovremeno i čuvar kolektivnog pamćenja. On čuva prošlost, sadašnjost i budućnost svog kulturnog nasleđa.
Šta sve reditelj mora da „oduzme” iz kadra i glumačke igre da bi emocija postala epska i čista?
U ovom filmu je bilo posebno važno služiti se minimalizmom u rediteljskom postupku. Upravo široki totali, svedena glumačka igra, jednostavnost u rešavanju scena donosi i atmosferu tihovanja, napuštenosti i usamljenosti, kao i dozu dokumentarnog.
Kao direktor fotografije, Predrag Jočić je poznat po izvanrednoj estetici kadra. Kako ste zajednički koncipirali svetlost i kolorit ovog filma i da li u Maloj Braini dominiraju hladni, surovi planinski tonovi ili ste kroz seosko ognjište uneli toplotu koja prkosi toj pustoši?
Predrag Jočić i ja smo od početka želeli da fotografija bude u službi priče, a ne obrnuto. Radan je sam po sebi vizuelno spektakularan, ali nismo hteli da pravimo turistički film o lepoti prirode. Kolorit je kontrolisan i sveden, ali ipak ima dovoljno životnosti i lepote. Trudili smo se da nađemo pravu meru i balans između toplih, zlatnih tonova i hladnih plavih gama.
Stanoje Reljić je čovek od malo reči, stamen i surov prema sebi, što je potpuni glumački zaokret za Radoša Bajića. Kako je izgledao vaš rediteljski dijalog na setu i kako ste ga vodili kroz ovu transformaciju unutar minimalističkog izraza?
Radoš i ja smo imali veoma sličnu viziju o tome kakvu energiju Stanoje Reljić treba da nosi. U par razgovora i dogovora pre početka snimanja smo se usaglasili kako će on igrati ovu ulogu, kako će hodati, govoriti, koji ritam će emitovati. Svakako bilo je važno napraviti i dobru masku i kostim, kako bi i taj vizuelni momenat doprineo tačnosti lika. Jedno od rešenja bilo je i da Radoševu kosu koja je prilično bujna stanjimo i proredimo, što je odmah dalo novi izgled liku. U glumačkom smislu vodili smo računa o tome šta Stanoje neće pokazati niti izgovoriti. Bol koji zadržava u sebi je bilo važno da zaista osetimo, kao i jednu globalnu životnu istrošenost. Radoš je uspešno potisnuo deo svoje prirodne ekspresivnosti i mislim da je odigrao maestralno ovu ulogu.
Mlada inspektorka Sonja unosi potpuno novo svetlo u policijski sistem. Kako ste zamislili taj susret između nje, koja dolazi iz uređenog institucionalnog sveta, i Stanoja koji živi po nekim svojim, drevnim zakonima časti i šta ona kroz njega uči o životu?
Sonja, kao mlada inspektorka, dolazi iz sistema, veruje u proceduru, dokaze, pravila i institucije. Stanoje živi po vekovnim, tradicionalnim pravilima sopstvenih vrednosti — časti, odgovornosti, morala. I samo naizgled oni pripadaju različitim svetovima. Suštinski, njihov etički kompas je veoma sličan – biti čovek, boriti se za pravdu, ne podleći podvalama, lažima i licemerju savremenog društva. Pored Stanoja, Sonja, kao i monah Metodije, u metaforičkom smislu su hrabri čuvari ikone – čuvari nasleđa, dubokih etičkih princippa, čovekoljublja, humanosti i časti. Sonja i Metodije su uzdanice, oni su nada da postoje ljudi koji će čuvati te vrednosti i boriti se za njih, ne odustajući pred pritiscima zlih sila u ljudima u godinama pred nama, kao predstavnici nove generacije. Čitava tema jeste na neki način metafizička i neopipljiva, ali veoma duboka, globalna i prevazilazi lokalni političko-geografski trenutak otimanja Kosova, koji jeste povod da se ova priča ispriča.
U filmu se kao negativci pojavljuju članovi albanske bande. Kako ste rediteljski izbegli crno-belo karakterisanje likova i kako ste gradili napetost u tim scenama zastrašivanja na pustoj planini?
Ideja je bila da izbegnemo nacionalno potcrtavanje i tipizirani okvir predstavljanja Albanaca. Nasilje nema nacionalnost, ali u konkretnom prostoru i konkretnom istorijskom kontekstu ono dobija svoje lice. Zato smo morali da budemo precizni i tačni shodno istraživanjima koja smo sproveli na terenu. No ipak, ovaj film nudi i čitav niz nivoa i slojeva koji istražuju i predstavljaju kritiku i našeg društva i sistema.
Film je već imao odličan odjek na Festivalu evropskog filma na Paliću. Kako stranci reaguju na ovu priču – da li oni u njoj vide isključivo naš lokalni, balkanski problem ili uspevaju da prepoznaju univerzalnu dramu čoveka koji se bori za svoj komad zemlje bilo gde u svetu?
Na Paliću, ali i u Moskvi smo doživeli fascinantan dodir i razgovor sa publikom nakon filma. Sat vremena je nakon filma trajao divan razgovor sa publikom, primarno ruskom koja je film doživela veoma emotivno, osetila snažnu duhovnost, višeslojne poruke krize društva, sistema vrednosti, slobode i časti. Rekla bih da su na globalnom nivou upravo ove kategorije ugrožene i najpre taj poremećaj osećaju duhovno čisti i časni ljudi. Upravo ova činjenica svedoči da imamo jedan kvalitetan film koji nadilazi lokalne probleme i teme, iako geografski vrlo određen.
S obzirom na to da je od ideje do bioskopskog života prošlog više od pola decenije, šta je ovaj film uzeo od Vas kao autora, a šta Vam je vratio, i sa kakvom osećajem dočekujete veliku beogradsku premijeru 8. septembra?
Svaki novi projekat donese čitav spektar novih saznanja, otvori nam vrata jednog potpuno novog sveta. I to je lepota našeg posla. Tako je i sa ovim filmom. Ne mogu reći da je bilo šta oduzeo obzirom da se mi bavimo veoma teškim i zahtevnim poslom koji nas potpuno okupira i apsolutno posvećenje je neophodno, ali istovremeno to je i posao koji volimo, tako da se sve teskobe posla tolerišu i brzo zaborave. Radujem se beogradskoj premijeri 8. septembra.
Foto: Contrast Studios