HITLEROV DNK – GENETSKI KOD DIKTATORA
Premijera 1. i 2. decembra u 20.00 na kanalu Viasat History
Šta se dogodi kada se najpoznatija, najopasnija i najanaliziranija figura 20. veka preda sudu savremene genetike? Dvodelni dokumentarni film „Hitlerov DNK – genetski kod diktatora“ donosi otkrića koja menjaju način na koji razumemo njegovu ličnost, poreklo i unutrašnji svet — a time i istoriju koju je oblikovao. Po prvi put u javnosti se pojavljuje potvrđena analiza Hitlerove krvi, uzete sa komada tkanine iz njegovog bunkera, brižljivo čuvane gotovo osam decenija. Rezultati su istovremeno uznemirujući i fascinantni: rušenje višedecenijskog mita o jevrejskom poreklu, potvrda genetskog poremećaja koji se uklapa u istorijske svedočanstva, i neočekivano visoki poligenski skorovi povezani sa neurodivergentnim osobinama.
U središtu ovog naučno-istorijskog putovanja stoje dve izuzetne ličnosti: genetičarka Turi King, poznata po identifikaciji posmrtnih ostataka kralja Ričarda III, i istoričar Aleks Kej, jedan od vodećih svetskih eksperata za nacistički period. Oboje su, nezavisno jedno od drugog, postavili isti uslov pre ulaska u projekat: bez senzacionalizma, bez simplifikacija, bez pokušaja da se nauka iskoristi kao izgovor. Samo rigorozno istraživanje, jasna metodologija i odgovornost prema činjenicama.
Turi King priznaje da je dugo vagala da li da uopšte učestvuje u ovakvom projektu. „Moja prva reakcija bila je: ne želim da budem deo nečega što će banalizovati istoriju ili zloupotrebiti genetiku. Ali onda sam shvatila — ako mi ne uradimo ovo precizno i odgovorno, uradiće neko drugi, i to verovatno pogrešno. Ovaj uzorak bi pre ili kasnije završio u nečijoj laboratoriji. Zato je bolje da to uradi tim koji razume granice genetike i koji neće dopustiti da se rezultati tumače izvan okvira nauke.“ Njen oprez postao je okosnica celog projekta: dokumentarac u svakom koraku ističe šta genetika može, a šta ne može da kaže o jednom čoveku, pa makar on bio i Hitler.
Proces potvrđivanja autentičnosti tkanine bio je podjednako dramatičan kao i sama otkrića. Reč je o komadu kauča iz bunkera, sa vidljivim tragovima krvi, uzetom u haotičnim danima nakon pada Berlina. King objašnjava da su morali kombinovati analizu degradiranog DNK, poređenje sa udaljenim muškim rođakom, retku Y-hromozomsku liniju i logičku procenu istorijskih okolnosti. „Sve je pokazivalo na isti zaključak — šanse da je reč o krvi nekog drugog praktično ne postoje. Tek tada smo mogli da pređemo na celogenomsko sekvenciranje.“
Najveći talas iznenađenja stigao je sa otkrićem brisanja gena PROK2, snažno povezanog sa Kallmannovim sindromom — retkim poremećajem koji utiče na seksualni razvoj, nivo testosterona i fizičke karakteristike genitalija. To otkriće otvorilo je vrata potpuno novom razumevanju Hitlerovog privatnog života, predugo obavijenog misterijama i kontradiktornim svedočenjima. Turi King naglašava da genetika ne može opisati kako je poremećaj izgledao kod konkretnog pojedinca, ali da se „genetski nalaz izuzetno dobro uklapa sa istorijskim zapisima — medicinskim beleškama iz vremena njegovog boravka u zatvoru i opisima iz doba Prvog svetskog rata.“
Istoričar Aleks Kej taj trenutak naziva „nedostajućim delom slagalice“. Godinama je proučavao Hitlerov život, navike, odnos prema ženama i izbegavanje intime, i smatra da se Kallmannov sindrom uklopio tamo gde su do sada postojale samo pretpostavke. „Sada imamo biološki trag koji podržava ono što istorijski izvori već nagoveštavaju. To ne objašnjava Hitlera u celosti — daleko od toga — ali nam daje ključ za segment njegovog privatnog života koji je dugo delovao nelogično.“
Drugi nalaz, podjednako značajan, jeste konačno obaranje mita o jevrejskom poreklu. Uprkos višedecenijskim spekulacijama, analiza DNK potvrđuje da je Hitlerova muška linija u potpunosti konzistentna sa onim što se već znalo iz zvaničnih dokumenata. Kej naglašava važnost ovog otkrića: „Ovaj mit je bio uporan, često zloupotrebljavan, i uvek preplavljen ideološkim tumačenjima. Sada konačno možemo da ga zatvorimo.“
Posebnu pažnju izazvali su poligenski skorovi koji Hitlera smeštaju u najviših 1% kada je reč o predispozicijama za autizam, bipolarni poremećaj i šizofreniju. I Turi King i Aleks Kej snažno upozoravaju da ovo nikako ne znači da je Hitler imao ove poremećaje, niti da se njegovo ponašanje može tumačiti kroz njih. Potencijal za pogrešne interpretacije izuzetno je visok, pa dokumentarac konstantno insistira na objašnjenju: genetika daje samo procenu verovatnoće, ne i dijagnozu. King dodaje: „Ne postoji gen za zlo. Ništa u DNK ne može objasniti genocid. Hitlerovi postupci su proizvod ideologije, društva, politike, njegove lične istorije, i miliona ljudi koji su ga sledili. Genetika je samo jedna karika.“
Kej ide i korak dalje, podsećajući da opasnost nikada ne leži u jednoj osobi: „Hitler je bio centralna figura nacizma, ali ne i jedina. Da bismo razumeli istoriju, moramo posmatrati i stotine hiljada drugih koji su činili zločine. Ovaj DNK nam pomaže da bolje razumemo jednog čoveka — ali ne daje odgovor na pitanje kako je čitavo društvo dozvolilo da se dogodi ono što se dogodilo.“
„Hitlerov DNK – genetski kod diktatora“ zato nije samo još jedan film o Hitleru, već nova epizoda u razvoju nauke o prošlosti — slojevita, oprezna, duboko promišljena i etički postavljena. Gledaocima nudi ređanje novih činjenica, ali i upozorenje: ni najsofisticiranija genetika ne može da zameni istoriju, niti da ljudski izbor pretvori u nešto determinisano.
📸 INSTAGRAM, 👍 FACEBOOK i ▶ YOUTUBE
📷Foto: PROMO
