Glumačka diva Olivera Marković preminula je na 2. jula 2011. godine, nakon duge i teške bolesti. Posle njene smrti, njen sin, reditelj Goran Marković, poklonio je Narodnom pozorištu drvenu kutiju za nakit, u kojoj je slavna glumica držala svoje dragocenosti – tri na prvi pogled potpuno obične stvari.
Ali samo na prvi pogled – svaka od njih govori mnogo o liku i delu Olivere Marković.
Umrlicu Žanke Stokić je, kako je otkrio Marković „Olivera je skinula sa jednog drveta“, neposredno posle sahrane svoje starije koleginice, 1947. godine. Godinu dana kasnije, Olivera je upisala Akademiju, a činjenica da je sačuvala kroz sve te decenije ovo parčence papira, jasno govori o tome koliko je cenila Žanku Stokić.
Žanka Stokić bila je prva Gospođa ministarka Narodnog pozorišta u Beogradu 1929. godine, a OliveraMarković okušala se u ulozi čuvene Nušićeve junakinje 1982. na istoj sceni.
Zanimljivo, Olivera Marković je prvo ime na listi glumica koje nikad nisu dobile nagradu Velika Žanka, mada su je itekako zaslužile.
Olivera Marković držala se toga da svaka glumica mora da ima par veštačkih trepavica. Njoj, uostalom, s onakvim talentom ništa drugo i nije bilo potrebno.
Mada je mlađa publika zna po ulogama svojeglavih gospođa u serijama „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“ ili otkačene Angeline u „Otvorenim vratima“, Olivera je karijeru počela ulogama zavodnica, lepotica.
– Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara – od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva – izjavila je jednom prilikom.
Kasnije, ponosno je isticala da “glumac mora znati kada treba da se povuče i promeni žanr da ne bi ispao smesan.“
– Nastupila je serija mojih uloga televizijskih babaroga. Vidite ja pristajem da me ruže i grde na svaki način, a to samo govori da sebi nisam važna, nego da mi je važno da se bavim time – izjavila je 1990. godine.
Vizit karta Olivere Marković u sebi nosi raznolikost svih njenih uloga, svu profesionalnost i posvećenost, ali i skromnost i svojeglavost glumačke dive, za koju se vezuje i anegdota da je odbila Holivud.
Naime, kad je zaigrala ledi Magbet u filmu „Sibirska ledi Magbet“, video ju je jedan od velikana iz Holivuda i hteo da je vodi. Ali, nju to nije naročito zanimalo. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom “Frula“, „nije imala vremena“ da sačeka dolazak Kirka Daglasa koji je izrazio želju da se upoznaju.
Međutim, jedno „priznanje“ bilo joj je posebno dragoceno – igrala je u predstavi „Braća Karamazovi“ u JDP-u, a u publici je te večeri bio i Lorens Olivije koji je tih dana, zajedno sa suprugom Vivijen Li, gostovao u Beogradu sa svojom predstavom. Pošto je zavesa spuštena, prišao je Oliveri, poljubio joj ruku i rekao doslovno: Vaš lik i glas nikada neću zaboraviti“.
Zanimljivo je da Olivera nije govorila engleski jezik, i u tom trenutku nije mogla da razume kompliment legendarnog glumca i reditelja, jednog od najvećih u istoriji teatra, piše Mladen Nikolić u svojoj kolumni za Mondo.
“Iz sopstvenog iskustva s inostranim filmskim glumcima, a ono nije malo, mogu reći jedno, što je čovek veći umetnik, utoliko je jednostavniji i skromniji“, znala je da kaže. Izgleda da je upravo takva i sama bila.
