Kroz 36 epizoda, sve do ove poslednje koju ćemo na kanalu RTS 1 od 20.05 gledati u ponedeljak 8. marta, glumica Sena Đorović u seriji “Tajne vinove loze” u produkciji Telekoma Srbije i kompanije Met Ro, maestralno je prikazala transformaciju njene junakinje Line Tomović od žrtve tuđih slabosti do snažne žene, majke i supruge spremne da se uhvati u koštac sa svim svojim, ali i mukama svojih bližnjih. Sigurni smo da će nam druga sezona serije “Tajne vinove loze” po ideji Dejana Karaklajića, inspirisana pričom Mirjane Bobić Mojsilović, Linu predstaviti u sasvim novom svetlu, a u ekskluzivnom intervvjuu za Film i TV pitamo Senu Đorović kako je ona doživela svoju junakinju.
– Lina je veoma složen i slojevit lik. Ona je sve – i borac, i predana, i poštena, ali i mnogo više od toga. Ovu našu priču započinje iz veoma mučne trpne i kompleksne pozicije pokušavajuci da se kroz 36 epizoda uspostavi kao snažna, sposobna i odlučna žena sa ambicijom.
Da li ste imali neki uzor prema kojem ste gradili lik Line?
– Poznajem mnogo „nevidljivih žena“ poput Line koje su me i inspirisale u stvaranju njenog lika. To su žene koje umeju da čuju i saslušaju druge, na koje možete uvek da računate, koje poštuju svoju i tuđu privatnost. One tiho, dostojanstveno i odlučno žive svoje živote ostvarujući svoje želje i ambicije.
Kako objašnjavate neverovatnu gledanost ove serije?
– Mislim da postoji više faktora koji su uticali na ovoliku gledanost serije. Pretpostavljam da se publika uželela melodramskog sadržaja namenjenog najširem auditorijumu. Takođe mislim da glumačka podela i autorski tim privlače veliku pažnju publike.
Najveći deo serije snimljen je u jeku pandemije korona virusa i cela ekipa na setu se susrela prvi put sa tom situacijom. Koje su prednosti, a koje mane snimanja u ovim uslovima?
– Nema nikakvih prednosti snimati u doba pandemije, izuzev toga da su glumci manje okupirani drugim glumačkim obavezama kao što su pozorišne probe, predstave i slično.
Publika vas poznaje iz pozorišta, Narodnog gde ste stalni član, ali i iz predstava drugih pozorišta. Reklo bi se da vas poznata krilatica „pozorišne daske život znače“ baš opisuje. Da li smo u pravu?
– Pozorište je najveći deo mog glumačkog identiteta, bez ikakve sumnje. Moja prva profesionalna ljubav i izbor kojim sam uvek najviše okupirana.
Spremate li još neku dramatizaciju dečijeg romana?
– Trenutno ne, ali postoje neke pohranjene u mom kompjuteru koje čekaju pravi trenutak za realizaciju.
Sa koleginicom Anjom Mandić predajte glumu predškolcima u „Prvim koracima“. Kako je raditi sa tim uzrastom i zašto ste baš njima odlučili da se posvetite kao predavač?
– Rad sa preškolskim uzrastom u školi glume „Prvi koraci“ nije bio moj izbor. Moja koleginica Anastasija Mandić i ja smo dobile poziv da radimo kao predavači u školi sa predškolskim uzrastom kao i da vodimo prvi semester školaraca od prvog do osmog razreda. Rad sa tako malom decom je veliko zadovoljstvo i uživanje. Svaki susret sa njima je jedna adrenalinska injekcija puna dobre energije, mašte i čiste radosti.
Od sijaset uloga koje igrate u pozorištu preporučite nam tri vaše predstave koje ne smemo da propustimo.
– Najpre neka to bude predstava na koju smo moje kolege i ja veoma ponosni. Marija Stjuart u režiji Miloša Lolića i dve premijere koje me ovih dana očekuju a to su: Iluzije – u režiji Nikole Zavisića i Orlando – u režiji Bojana Đorđeva.
Foto Promo
