Slobodana Ćustića gledamo u ulozi Vukašina, u trenutno najgledanijem TV sadržaju – seriji „Igrasudbine“.
Ovaj glumac, rodom iz Osinje kod Dervente, igrao je u više od šezdeset filmova, a najpoznatija mu je bila uloga Kuduza u istoimenom filmu iz 1989. godine.
Ovaj film snimljen je po istinitoj priči. Kuduz se u stvarnom životu zvao JunuzKečo. 1985. godine u naletu ljubomore je ubio suprugu u Hadžićima, u Bosni i Hercegovini, nakon čega se godinu dana skrivao po šumama. Ćustić, koji je imao priliku da ga upozna, rekao je jednom prilikom da je ulogom Kuduza zapravo želeo da objasni gledaocima da Kuduz nije ubica nego žrtva:
– Veća je žrtva onaj koji počini zločin, nego sama žrtva, jer žrtva više nije tu, a izvršilac zločina ostaje tu da se sa tim nosi do kraja života – ispričao je glumac u emisiji “Sve što mi pripada” 2008. godine.
Ćustić se kao dete doselio u Beograd sa majkom. Kada je trebalo da krenu, krio se tri dana u rodnom selu, kod bake. Majka je uspela da ga nagovori da pođu tek kad ga je slagala da ga u Beogradu čeka bicikl. Kada su stigli u Batajnicu, shvatio je da bicikla nije bilo.
Glumac, koji je jedno vreme bio direktor Beogradskog dramskog pozorišta, rastao je bez oca, a kako je u ranije pomenutom intervjuu rekao – oca je imao, ali tatu nije. Naime, roditelji su mu se razveli pre njegovog rođenja.
Glumom je počeo da se bavi tek u 28. godini. Pre toga se bavio građevinom, a po majčinoj želji, završio je molerski zanat. Osim toga, bio je i fasader, a jedno vreme, verovali ili ne i – vatrogasac.
Ovaj glumac ima nadimak „Alija“, po ulozi Vlah-Alije iz predstave „Banović Strahinja“, a kuriozitet je i to da je časopis Enigma davno istraživao poreklo prezimena Ćustić, i došao do podatka da se prvi Ćustić zvao upravo Alija, i to „sin Živka Tomanovića“ – kako je objasnio glumac, koji je do tada verovao da prezime nije srpsko, iako mu je čitava familija pravoslavne vere, i slavi Svetog Ignjatija Bogonosca. Drugi kuriozitet je taj da je ime njegovog oca takođe Živko.
Ćustić je tada rekao da nije imao posebno dobre saradnike, zbog, kako je rekao njihove sujete, i ubeđenja da znaju sve. Pa ipak, sukoba sa kolegama nije imao, a pohvalio je glumca Ljubomira Bandovića.
Istakao je da mnogo voli i poštuje žene, i ne krivi ih ni za šta, jer, kako je rekao, on je taj koji je precenio njihove mogućnosti, pa je stoga sam kriv:
– Nikad mene niko nije razočarao. To je samo stvar moje loše procene – rekao je glumac, i dodao da odmah ode ako primeti da neko pokušava da ga promeni.
Glumac je rekao da niti je ostavljao niti bivao napušten, nego bi jednostavno otišao, i dodao je da se grozio paralelnih veza, i iskompleksiranih ljudi.
Prijateljstvo sa njim nije tško zaslužiti, nego, kako je rekao, teško ga je zadržati:
– Čovek koji ima tri prijatelja u životu – je na „konju“.
Ćustić je rekao da ga publika voli kao svog , a ne kao glumca, i ispričao anegdotu sa snimanja filma „Peščanik“ kada je jedna devojčica došla na snimanje tražeći „inspektora Mišu“, kojeg je tada igrao u seriji „Jelena“, a kojeg su deca tada obožavala. Devojčica je tražila da se slika sa njim:
– To mi je bila jedna od najdražih nagrada – rekao je glumac, i dodao da je devojčici kupio ranac za školu, i da su ostali u kontaktu.
Glumac je tada rekao da piše roman radnog naziva „Ovo malo duše“, po filmu Ademira Kenovića, a da su mu rekli da je ono što piše noću, po stilu, mešavina Andrića i MešeSelimovića, a da ono što piše danju liči na Bukovskog.
Obišao je čitavu Evropu, ali kako je rekao, osim Italije, Zapad ne podnosi, jer su ljudi tamo „svedeni na bitisanje i funkciju, a ne na življenje“.
– Njihova funkcija je da rade i da plaćaju porez. I mi se sad trudimo da dosegnemo tu funkciju, da im mi budemo funkcionalni, u našoj državi. Potpuno budalasto! Meni nije jasno kako ovaj narod koji je inače pametan i talentovan, a u isto vreme glup do iznemoglosti – ponekad mi ugrožava maštu – ne čuje ono što čuje – kaže glumac, i dodaje da bez obzira na sve, taj narod voli najviše na svetu.
Glumac je rekao za sebe da o životu nšta ni od koga nije naučio, da voli da se druži, ali ne voli alkohol, te da zbog toga voli kontakt sa novinarima, jer su, kako je šaljivo rekao – „uglavnom trezni“.
Takođe je istakao i da nikada nije čuo da neko ima sličan pogled na život i razmišljanja kao on, pa je zaključio da se radi o „karmičkom sećanju“, i naglasio da zna da smrt nije kraj jer je imao dve „kliničke smrti“.
– Bio sam dva puta u toj situaciji, i znam da postoji život posle. Nije kraj ovde. Kraj ovde je kraj ovoga, a kraj ovoga nije kraj svega, nego je početak nečeg sledećeg – rekao je glumac, i dodao da pre tih iskustava to nigde nije pročitao, jer ni televizor nije imao dok se nije oženio.
Ćustić je rekao i da je u sedmom razredu, dok su njegovi vršnjaci čitali stripove, on čitao „Rat i mir“.
Glumac ne može da podnese da neko maltretira decu, žene i životinje.
– Zbog toga dosta filmova i predstava nisam odigrao, jer sam skakao da zaštitim gomilu koleginica, kad primetim da ih neko tera na nešto – rekao je Ćustić navodeći kao primer sledeću situaciju.
– Samo zato što je završio neku režiju, a pri tom, i nije neki reditelj, pokušava njoj da da doznanja da ona njemu prvo mora da spremi jutarnju kafu da bi došla u mogućnost da dobije ulogu – rekao je glumac naglasivši da ga boli i sve što se dešava srpskom narodu, naročito na Kosovu:
– To je bilo potpuno nepotrebno. Mi iz Beograda, Novog Sada, Subotice, Požarevca, Negotina… Mi smo krivi što se to dogodilo na Kosovu, jer smo samo gledali sebe. I niko ne shvata da gledajući samo sebe, bez sebe i ostajemo. Ako gledamo druge, uvek ćemo imati sebe. A ako gledamo samo sebe – drugih nema – nema ni nas.