Piše Jovana Vukašinović
Mileva Milevica Tankosić iz „Igre sudbine“ verovatno ne bi bila to što jeste da nije glumice Lidije Vukićević. U njenom izvođenju Violete Viki Popadić uživali smo krajem osamdesetih godina. Proživljavali smo svaki raskid, slavili svaki njen uspeh, strepeli zajedno sa njom. A onda nam se sa malih ekrana nedavno predstavila kao Milevica, ministarka kojoj je posao najvažniji, koja nas ne ostavlja ravnodušnim. Za portal Film&TV Lidija priča o tajni dugogodišnjeg trajanja, liku koji sad igra i porodici.
Kad god se na televiziji spomene ime Lidija Vukićević među gledaocima se oseti tektonski poremećaj. Kako to objašnjavate?
– Nema tu ni objašnjenja ni tajne. Ne znam kakve reakcije izazivam pozitivne ili negativne, ali drago mi je ako tako publika reaguje. Važno je da izazivate osećanja. Uspevam da delujem na ljude, ali mislim da je to pre svega zbog iskrenosti. Uvek sam iskrena, neko sam ko i kad glumi i daje intervjue ili radi bilo šta dugo radim to iz srca i iskreno. Publika to verovatno prepoznaje kod mene.
Da li danas sa svojim sinovima uspevate da održite tradiciju porodičnog ručka, koji ste kao dete imali u kući svojih roditelja?
– Vremena su mnogo drugačija nego kada sam ja bila dete. Živi se brže, sve je užurbanije, pa to svakodnevno zajedničko okupljanje oko stola i nije moguće. Ali, minimum jednom do dva puta mesečno sa sinovima imam taj porodični ručak, bilo da se nađemo u restoranu ili oni dođu kod mene na ručak. I to mi mnogo znači, jer je porodica najvažnija.
Koja osobina je kod vas najupečatljivija?
– Optimizam – definitivno! Iz nje proizilazi sve drugo. Optimistična sam i imam jaku volju, a onda tako i zračim. Jer sve ono što nosimo u sebi nas definiše prema životu.
Da ste kojim slučajem majka ženskog deteta, da li biste pre za zeta prihvatili Luku ili Aleksu?
– Iskreno, nisam o tome nikada razmišljala. U seriji „Igra sudbine“ ne pojavljujem se od početka, pa ne znam iz kog razloga je ko od njih baš takav kakav je. I jedan i drugi imaju svoje mane i vrline, negde i sličnosti, obojca su na svoj način dobri. Ali, kao što sad ne mogu da se odlučim za „potencijalnog“ zeta, ne bih nikada birala ni snaje. Ti izbori nisu na nama, već na onima koji partnere biraju sebi.
Koju osobinu volite kod vašeg lika Mileve Milevice Tankosić?
– Volim njenu energiju i ratobornost. Čovek kad ima energiju on može da se nada uspehu. Evo sad sam vratila sa seta i dok sam se vozila kući pešački prelaz prelazila je jedna mlađa žena. U njenom kretanju video se potpuni nedostatak energije. Ljudi bez energije, čini mi se, gube kompas i u odnosu na druge ljude. A Milevica je energična, živa u svakom trenutku. Ona možda nekada sebe stavlja na prvo mesto, ali nije zla. Ona je sama odgajila Žaklinicu, nije jurila Vukašina da obaveze oko njenog odgajanja podeli sa njim. Možda nekada deluje hladno i bezobzirno, ali ona i to radi na šarmantan način. Nju niko ne mrzi.
Ko je Milevica zapravo?
– Ona je neko ko celog života teži da bude nobles. Žena iz provincije dolazi u Beograd, dobija moć i ne preza od toga da je zadrži i ostvari svoje ciljeve. Ponekad se vidi i da je priglupa, jer koristi termine koje ne ume ni da izgovori, a onda deluje smešno. Ali i to radi na neki način koji joj se ne zamera.
Pogrešno izgovoreni ili upotrebljeni termini su ujedno i paralela sa njenom sestrom Pančetom?
– Genetika je čudo, vidite i sami. Ali iako je taj raskol između dve sestre ogroman, ona Pančetu ipak voli. Meni je najupečatljivija scena bila ona kada su se njih dve potukle, odnosno kad je Pančeta tukla Milevicu, pa joj je Milevica u razgovoru onako više zaštitnički rekla „Nemoj da si prosta!“. Žena koja takvu moć mogla je da bude mnogo oštrija, a ona je samo rekla tu jednu jednostavnu rečenicu. One su slične, ali ih je život drugačije kalio. Takve likove susrećemo često u realnom životu.
Da li je lik Milevice nastao po uzoru na nekog iz realnog života ili je ona vaše „čedo“, obzirom da vam je želja, svojevremeno, bila da se bavite kliničkom psihologijom?
– Konture za lik diktira scenario, ali je oživljavanje lika glumčev zadatak. Ona i ja imamo istu energiju. Meni je bilo lako da tu energiju dočaram, možda bi nekom drugome to bilo napornije, možda bi bilo preglumljeno. Nije nastala prema nekom uzoru, ali moja strast da ljude posmatram i gledam njihove reakcije i ponašanja u određenim trenucima sigurno je doprinelo gradnji lika. Glumac uvek mora da bude advokat lika koji tumači.
Foto Promo
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM i FACEBOOK
