Uz lik Svetlane Bojković na malom ekranu odrastale su generacije. Za pola veka odigrala je više od stotinu pozorišnih i isto toliko filmskih i televizijskih uloga, dobila najznačajnije nagrade, a jednako je vole i strogi kritičari i najšira publika.
Nosila je repertoar u najprestižnijim beogradskim pozorištima – Jugoslovenskom dramskom, Narodnom, Ateljeu 212… Uloga u filmu Gorana Paskaljevića „Pas koji je voleo vozove“ donela joj je Zlatnu arenu, prva je dobitnica najveće pozorišne nagrade „Žanka Stokić“, vlasnica priznanja za životno delo „Dobričin prsten“, kao i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture.
Gledaoci omiljenu glumicu trenutno mogu da vide u komediji „Tri muškarca i tetka“ na Prvoj TV, reprizi popularnog „Porodičnog blaga“ na RTS, a tek će je pratiti u nastavku serija „Junaci našeg doba“ i „Močvara“.
– Prijatno je čoveku da čuje kako je neko odrastao uz njega. Nikada mi ne bi palo na pamet da o tome razmišljam da nema stvarno toliko ljudi i u Beogradu i širom Srbije, kao i u Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji, od kojih sam to slušala. Emitovane su velike, porodične serije koje su deca gledala zajedno sa roditeljima i ta slika im se urezala. Bilo je to mnogo čednije vreme u kome nije bilo tako mnogo serija, pa su ljudi bili upućeni na ono što ima – kaže Svetlana za Novosti, i nastavlja:
– U toj manjoj produkciji ljudi su vodili više računa o kvalitetu i radili su mnogo veći majstori, u svakom smislu, od reditelja do tehnike. Serije su danas glavni hit i snima se veoma mnogo, ima i dosta bezveznih, ali desi se, hvala Bogu, tu i tamo kvalitet.
– Televizija mi je mnogo pomogla da steknem zanat i iskustvo. Uvek sam gledala ono što sam snimila. Mnoge moje kolege i koleginice ne gledaju i kažu da ne mogu sebe da podnesu, a ja ne gledam da bih uživala u sebi nego da vidim do kog je stepena dobro i šta nije dobro. Tako sam od početka radila i dosta sam naučila gledajući sebe. Posle počnete da osećate kameru, ali vrlo je važno da savladate mimiku svog lica. Nekad čovek može da ima u sebi veliku emociju, ali da mimika bude u disharmoniji sa tim unutarnjim osećanjem – dodaje glumica.
Svetlana kaže da je i dan-danas stroga prema sebi.
– Kad sam bila mlada, sekirala sam se što ne valja, a sada se, naravno, ne sekiram, ali vidim šta ne valja. (smeh) Ponekad, kad bih gledala snimke nekih predstava, videla bih da sam bila odlična, ali džaba kad nisam imala svest o tome. Samosvet nisam posedovala zato što sam bila isuviše zaljubljena u glumu i pred tim fenomenom sam bila jako skromna. I dalje sam ostala skromna, ali imam samosvest. Valjda to dođe sa iskustvom i godinama.
Na pitanje šta je najekstremnije što su joj tražili zbog uloge, kaže:
– Ništa posebno. Nikad mi nisu tražili da se ugojim, što rade američke glumice i glumci (smeh).
Glumica je otkrila i šta ju je podstaklo da poželi da bude glumica.
– Nedeljom ujutru je oko devet sati bila „Dečja radio igra“ i uvek sam je slušala, i jedino tada sam mogla duže da ostanem u krevetu. Jednom je bila radio-drama po divnom romanu „Veliki Mon“ Alena Furnijea i čula sam da se od iduće nedelje u Hilandarskoj pravi audicija za Dečju dramsku grupu, koju je vodio Bata Miladinović. Tada sam imala 13 godina i rešila sam da odem – kaže glumica, i nastavlja:
– Učestvovala sam pre toga na školskim priredbama, a otac jednog dečaka bio je glumac Joviša Vojnović. Kad je došao da pomogne dramskoj sekciji, govorila sam pred njim pesmu Vesne Parun „Himna zemlji koja raste pod zvijezdama“, što se odnosilo na Jugoslaviju. Rekao mi je „Mala, hoćeš da budeš glumica? Jao, pa ti ćeš biti glumica“. Kad sam došla kući, bacila sam torbu i do neba skakala jer mi je glumac rekao da ću biti glumica. Kad sam primljena u radio grupu, roditelji su se zabrinuli da li ću sve stići jer sam išla u redovnu i muzičku školu.
– Posle dva meseca trebalo je da se grupa pojavi na televiziji, ali se razbolim i zamolim mamu da ode da me opravda. Međutim, ona ode i ispiše me. Tako gorko sam plakala. Posle tri godine sam otišla u „Dadov“ i onda mi više nisu mogli ništa – dodaje Ceca Bojković.
Na pitanje šta njoj gluma znači sada, kaže:
– Gluma je potraga za istinom i kad razgovaraš sa sobom i kad posmatraš svet. Više puta sam isticala da je najbolja gluma kada se ne vidi. Sve treba da bude tako proživljeno i jednostavno, a u stvari duboko. Sve ostalo su glumatanja i to nikada nije dobro. Gluma mi mnogo znači jer je moja duhovna disciplina. Drži me u radoznalosti, ispitivanju i osvežava me. Postala mi je najsmislenija, pogotovo danas u svem ovom ludilu.
– I kada je bilo najteže u našim životima, a imali smo kao narod mnogo teških momenata, pomišljala sam kakva je privilegija što kao glumci možemo da uronimo u nešto što nas izvede iz stvarnosti. Genijalni Šekspir je u „Hamletu“ o glumcima napisao „Šta je on Hekubi, ili Hekuba njemu, da plače za njom?“. E, to je okvir glumca koji je neiscrpan. Kroz to čitav svet, odnosi i sve može da se sagleda, da prvo razumeš i proživiš i potom preneseš na ljude koji gledaju. To je magija, igra, igra, igra – objašnjava glumica.
U seriji „Tri muškarca i tetka“ glumi sa Markom, sinom Mihaila Janketića i prvi put posle Akademije sa kolegom Petrom Božovićem.
– Tako je ispalo i baš mi je drago zbog toga. Marko Janketić mi je veoma drag i svaki put hoću da ga nazovem Mišo, a on mi na to kaže „Samo me, Ceki, zovi Mišo„. Pera i ja smo ista klasa, stalno smo zajedno radili vežbe na Akademiji i naše su bile najbolje. Uvek nas je naš profesor Minja Dedić spajao za duo vežbe, tako da smo stari, dobri drugari sa Akademije – kaže glumica, i dodaje:
– Posle nas je život razdvojio jer je on mnogo više snimao filmove nego ja, on je otišao u Atelje, a ja u Jugoslovensko… Retko smo se i viđali, ali imamo odličan odnos, što bi rekli, stara smo garda. Kad smo se ponovo spojili, pričali smo i setili se anegdota (smeh). Pera je nedavno dobio „Dobričin prsten“ i ja sam mu ga uručila, što je bilo lepo jer smo klasići.
Foto Promo
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM i FACEBOOK
Izvor: filmitv.rs/Novosti
