Zašto NETFLIX ukida tako mnogo serija posle dve sezone?
Ako ste se u poslednjih nekoliko godina kvalifikovali kao profi striming korisnik i na svim svojim hi-tech đinđuvama imate redom: Netflix, Amazon, HBO Go, Pickbox, a oni srećniji i Hulu, to znači da ste odavno prevazišli gledanje televizijskog, odnosno konkretno serijskog i filmskog sadržaja u klasičnoj formi. Takođe, to znači da imate omiljene serije s […]
Ako ste se u poslednjih nekoliko godina kvalifikovali kao profi striming korisnik i na svim svojim hi-tech đinđuvama imate redom: Netflix, Amazon, HBO Go, Pickbox, a oni srećniji i Hulu, to znači da ste odavno prevazišli gledanje televizijskog, odnosno konkretno serijskog i filmskog sadržaja u klasičnoj formi. Takođe, to znači da imate omiljene serije s kojima započinjete, završavate, a najverovatnije i popunjavate sve pauze tokom dana. I takođe, to znači da ste primetili jedan već hroničan fenomen koji produkcija popularnih striming servisa u stvaranju sadržaja – obožava.
Za razliku od velikih kablovskih mreža i nacionalnih javnih servisa koji se u kreiranju serija pre svega vode što dužim trajanjem istih kako bi obezbedili ugodnu luku za sijaset reklama od kojih se živi, filozofija, recimo na primer Netflixa, jeste da ne tuguje previše nad gubitašima. Postavlja se pitanje zbog čega Netflix bez problema ukida serije posle druge ili treće sezone iako bi mnogi ubili da im serije tog kvaliteta traju barem zlatnih šest nastavaka.
E, pa mnogi bi ubili, ali ne i Netflix. Računica je prosta. Striming servis uvek je bitniji od serije. Za to postoji više razloga utemeljenih na stručnoj i detaljnoj analizi, na osnovu koje je procenjeno da sve Marvelove serije, ali i mnogi drugi hitovi poput veoma popularne Santa Clarita Diet, nisu zaslužili drugu šansu.
U svetu striming platformi sve se vrti oko zarade od broja registrovanih i aktivnih korisnika. U onom trenutku kada se proceni da serija ima, ne lošu, već lošiju gledanost negde u upravi Netflixa pali se lampica koja ukazuje na prve znake uzbune. Manje gledalaca znači manje aktivnih korisnika. To bi se na televiziji regulisalo pozitivnim šerom, odnosno udelom ciljane publike koja prati seriju (publika koja se targetira reklamama koje se emituju), ali na striming platformama (na kojima nema reklama) šer ne može spasti seriju od propasti.
Upravo to je još jedna od revolucionarnih tekovina i nasleđa koje su striming platforme donele svetu gledanja televizije.
Dodatno, pokazalo se da produkcija Netflixa i „kolega mu“ mnogo bolje prolazi sa dve ili tri zaokružen sezone serije koje od prve do poslednje epizode imaju publiku koja se ne osipa, kao što je to nedavno bio slučaj sa The Umbrela Akademijom i serijom Sex Education. U prevodu više korisnika dođe na dve ili tri sezone nove serije nego što šeste sezona nekadašnjeg hita može da ih zadrži sa novim epizodama.
Činjenica je da novac donosi novac, a on je Netflixu itekako potreban da bi ga stvorio još više. Zbog toga je demokratija kvaliteta na Netflixu možda i garantovanija nego na klasičnim televizijama, gde o dužini trajanja serije najčešće odlučuju razni lobiji, čak i kada je serija očaj nad kojim nebo plače.
