Bilo
da je Noć veštica na pomolu ili ne, u bilo koje doba godine, horori su
popularan žanr filmova. Naravno, ne uživa svako u prizorima strave i užasa, ali
kako tvdi Stiv Mekijon, psihoanalitičar,
prirodno je da nam horor filmovi budu privlačan izvor zabave.
–
Kada vas neko uplaši noseći kostim za Noć veštica, istog trenutka vršite
procenu da li je reč o stvarnoj ili lažnoj pretnji. Ukoliko ne postoji stvarna
pretnja, smiruju se i fiziološki i psihološki mehanizmi – tvrdi Mekijon za
Unilad.
On
objašnjava da je suština u tome kako horor filmovi izvrću naš urođeni poriv da
se borimo ili bežimo kada smo suočeni sa pretnjom.
Čak
i kada vaše telo spozna da ne postoji pretnja, osetićete istinski strah, ali
umesto kortizola, hormona stresa, vaš organizam luči dopamin zbog kojeg se
dobro osećate. Zato nije neuobičajeno da se neko histerično smeje nakon što
bude uplašen – kaže Mekijon.
Kako
ističe Stiven King, čuveni
autor priča strave i užasa, postoje tri vrste straha koje gledaoci horor
filmova mogu da iskuse: grozotu, stravu i užas. Strava je prizor
nečega natprirodnog, kao na primer ogromnog pauka ili živog mrtvaca. Užas je,
pak, suptilniji. Svetla se naglo ugase, a vi u tom mraku čujete nekoga iza
sebe. Kada se okrenete, vidite da nema nikoga.
Predmet
onoga što vas može zastrašiti varira od osobe do osobe. Šta vas plaši
jednostavno zavisi od osobina vaše ličnosti.
Jeza nas spopada kao pokušaj organizma da se prilagodi
dvosmislenosti pretnje koju drugi predstavljaju. Po rečima Alfreda Hičkoka:
–
Ono što užasava nije glasan tresak, već iščekivanje istog.
Stiv
Mekijon smatra da je kratkoročni stres pogodan po nas jer pospešuje naš učinak
pri izvršenju nekog zadatka, te da su osobe koje uživaju u horor filmova
sklonije ka prihvatanju izazova i uzbuđenja koja bi neko drugi izbegavao.
Ipak,
on upozorava da je i ovde potrebno imati meru-
–
Nezdravo je biti hronično zastrašen i istresiran. U tom slučaju, visoke doze
adrenalina i kortizola mogu proizvesti neravnomerne otkucaje srca i stezanje
arterija, što za neke pojedince predstavlja pretnju od srčanog udara.
On
smatra da je u redu gledati horor filmove povremeno, jer organizam mora da se
oporavi od stresa.
Kako ističe Stjuart Fišof, profesor
psihologije sa državnog Univerziteta u Kaliforniji, jedan od glavnih razloga
što uživamo u horor filmova jeste potraga za nečim uzbuđujućim. Našem umu, kao
i svakom dobrom motoru, povremeno je potreban nadražaj.
