Kada je Šarlota Bronte 1847. godine objavila roman „Džejn Ejr“, stvorila je nešto više od književnog klasika. Stvorila je mit – o tihoj pobuni, ženskoj unutrašnjoj snazi i ljubavi koja preživljava i mrak i tišinu. Nova adaptacija ove priče, koju od 4. avgusta gledamo ponedeljkom u 21.00 na kanalu Epic Drama, donosi duhovno i emotivno najzreliju ekranizaciju do sada, sa Rut Vilson kao Džejn i Tobijem Stivensom kao Edvardom Rčesterom. Oboje su za ovu ulogu nagrađeni i nominovani za prestižna priznanja, a njihova hemija ostaje upamćena kao jedan od najjačih tandema u savremenim adaptacijama klasike. Danas, sa vremenske distance, govore za naš list o značenju ove uloge, glumačkim izazovima i večitoј borbi između razuma i osećanja.
Rut, rekli ste da vas je ova uloga naučila da ćutanje može biti najglasnije oružje. Može li tišina da ubije?
– Mislim da smo, kao društvo, naučeni da snagu merimo bukom. A Džejn je bila revolucija u suprotnom smeru. Ona odbija da vrišti, ali sve što kaže, kaže sa takvom preciznošću i doslednošću da vas boli. Za mene, to je bila lekcija o samopoštovanju. Da ne moraš nikome da se dokažeš osim sebi. U svetu u kojem su žene uvek morale da mole ili da se bore, Džejn samo stoji – i to je njena moć.
Da li vas je bilo strah da prihvatite tako veliku, „svetu“ ulogu?
– Naravno. Ali više od straha, osećala sam odgovornost. Ne da kopiram prethodne Džejn Ejr – nego da pronađem svoju. Meni je bila važna njena odlučnost da nikada ne pristane na manje. I to bez gorčine. Ona bira sebe, čak i kad je to najteže. To nije patnja – to je integritet. I u tom smislu, to je feministička ikona pre nego što je ta reč postojala.
Tobi, kako ste pristupili liku Ročestera – često smatranog kontroverznim, gotovo zlostavljačkim likom?
– Hteti voleti, pokušavati iskazati osećanja ka nekome, a ne znati kako – to je Ročester. On je istovremeno mučenik i manipulator. Ali nipošto karikatura. Moj cilj nije bio da ga „opravdam“, već da ga razumem. On je ranjen čovek. U to vreme, muškarci nisu znali kako da izraze tugu. Oni su je pretvarali u bes. I mislim da publika to danas razume više nego ikada.
Hemija između vas dvoje na ekranu je gotovo opipljiva. Kako ste je gradili?
Rut: Tobi je intuitivan partner. Nismo gradili „ljubavnu priču“. Gradili smo dvoje ljudi koji ne znaju da li se mogu uzeti za ruku, jer su oboje izlomljeni. I baš ta neizvesnost, ono „da li da pređem crtu“ – to je ono što ljudi osećaju.
Tobi: Sve je u ritmu. Naš prvi zajednički kadar bio je kao duel. Gledate jedno drugo i mislite: da li da napadnem ili da se povučem? A onda, tokom snimanja, shvatite da se borite za istu stvar – da pokažete ljubav u svetu koji je ne prepoznaje.
Rut, kako je ova uloga oblikovala vaš glumački put?
– Džejn mi je dala temelj. Naučila me je da tihi lik može imati najsnažniji glas. Nakon nje, svaki lik koji sam igrala morao je da ima taj moralni nerv. Bilo da je to složenost Alis iz „Afere“ ili tamna slojevitost gospođe Koulter u „Njegovim mračnim tkanjima“, uvek sam se vraćala toj ideji – da žena mora da bude više od okvira koji joj je društvo dodelilo.
Tobi, da li vas je Ročester promenio?
– Apsolutno. I kao čoveka i kao glumca. On me je naterao da se zapitam da li znamo kako da volimo kad se stidimo sebe. Ročester je simbol one vrste muškaraca koji su u patrijarhatu odrasli bez emocije. I danas, kad se osvrnem, mislim da smo tom pričom otvorili vrata da se i muška ranjivost prikaže kao snaga, ne slabost.
Koliko se televizija promenila od tada do danas?
Rut: Radikalno. Danas žene više ne moraju da budu dopadljive. Mogu da budu teške, kontradiktorne, moćne. I mogu da vode priču. U „Džejn Ejr“ sam to prvi put osetila. A onda su došle uloge poput Alis iz „Afere“, Gospođe Vilson, Gospođe Koulter… Sve te žene nisu „heroine“ u klasičnom smislu, ali su duboko ljudske. I publika to želi.
Tobi: A i muškarci mogu da budu ranjivi. Rčester je ranjiv. I to više nije slabost. To je danas – autentičnost.
Rut, da li mislite da se klasici danas gledaju drugim očima?
– Apsolutno. Danas više ne tražimo princeze, tražimo istinu. Džejn je žena koja zna ko je – i to je najopasnija stvar u društvu koje bi radije da žena ćuti. I zato se klasici i dalje snimaju – jer ih ponovo čitamo u skladu sa vremenom.
Tobi, šta biste rekli da je danas poruka Ročestera mladim muškarcima?
– Da ne moraš biti savršen da bi voleo. Ali moraš biti iskren. I spreman da platiš cenu. Ročester je učio na teži način – izgubio je, da bi razumeo. I to je poruka – da prava ljubav dolazi kada si spreman da staviš ego sa strane.
Za kraj – šta je danas za vas hrabrost?
Rut: Hrabrost je da budeš ono što jesi – i kad to nikome nije prijatno. Da ne spuštaš glas zato što ti kažu da si preglasna. Da ostaneš na svom putu – čak i kad si sama na njemu.
Tobi: Hrabrost je da ne znaš odgovor – ali da ga tražiš. Da pogrešiš, ali ne odustaneš. I da voliš, čak i kad boli.
