Lorenco Fero, zvezda filma CRNI ANĐEO: Karlitos je živeo TRUMANOV ŠOU!
Kada mu je ekipa filma „Crni anđeo“, sa kojim je uz kolegu Ćina Darina trijumfovao na ovogodišnjem FEST-u i srpskoj publici približio deo istorije daleke Argentine, prvi put došla sa idejom da na velikom platnu dočara lik najozloglašenijeg serijskog ubice i kriminalca kog pamti njegova zemlja, danas dvadesetogodišnji Lorenco Fero tada je bez problema odgovorio […]
Kada mu je ekipa filma „Crni anđeo“, sa kojim je uz kolegu Ćina
Darina trijumfovao na ovogodišnjem FEST-u i srpskoj publici približio deo
istorije daleke Argentine, prvi put došla sa idejom da na velikom platnu dočara
lik najozloglašenijeg serijskog ubice i kriminalca kog pamti njegova zemlja,
danas dvadesetogodišnji Lorenco Fero tada je bez problema odgovorio – zašto da
ne! Srednjoškolac. Bez dana iskustva pred kamerama. Sa glavom u oblacima, mada
sa dobrim pedigreom. Njegov otac jedan je od najpoznatijih argentinskih
glumaca, čuveni Rafael Fero. Ipak, njegov savet u oživljavanju legendarnog
Karlosa Robleda Puća, pa može se reći i prvog pop idola u svetu kriminala, nije
tražio. Samo je stao pred kamere – i postao on. A u ekskluzivnom intervjuu za FIT
magazin i portal FILM i TV, Lorenco nam otkriva koliko je to bila teška misija.
– Nisam glumac, niti
sam se pre ovoga ikada bavio glumom. Zbog toga i sami možete da naslutite
koliko je to bilo teško. Morao sam da naučim samo jednu sitnicu da bih uspeo u
ovoj misiji – da glumim. Taj zadatak dodatno mi je otežalo i to što je lik
Karlitosa psihološki izuzetno bogat. Ima mnogo slojeva i nijansi. Nije
jednostavna crno-bela slika – poručuje mladi glumac, dodajući da se nije
uplašio tog izazova.
Čini se da u
filmu ostavljate snažniji utisak svojom glumom od same radnje. Da li ste se
brinuli da će vas lik Karlitosa u jednom trenutku obuzeti?
– Ni najmanje. Čak sam
ga čikao. Izazivao. Želeo sam da postanem on, kako bih ga što prirodnije
dočarao. Nisam bežao od njega. Većina glumaca se otrese svog lika kada završi
sa snimanjem. ja sam Karlitosa vodio kući na večeru. Potpuno sam postao on. Kod
kuće sam svirao klavir, plesao pred ogledalom, pio viski. Jedino nisam odlazio
u tuđe kuće da kradem i ubijam. Tu sam podvukao crtu.
Da li je bilo
nekih trikova kojim ste mu otključali um?
– Nije bilo potrebe za time.
Sve je već bilo zapisano u scenariju. Luis Ortega mi je kroz tekst dao jasne instrukcije
šta se očekuje od mene, kako bi trebalo da izgleda Karlitos kog je on zamislio.
U jednom trenutku razmišljao sam o tome da jednostavno pratim razvoj njegovog
lika, onako kako su ga opisivale novine iz tog vremena. Pročitao sam i knjigu
njegovih intervjua, tako da sam imao otvoren uvid u njegovu ličnost. Ipak,
odlučio sam da ostavim sve to po strani i osmislim nekog svog Karlitosa. Da
gledaocima ne ponudim samo kopiju novinskih članaka na velikom platnu, već
čoveka od krvi i mesa.
Pripremajući se za ulogu, jeste li uspeli da shvatite neke od pokretača njegove ličnosti? U kom trenutku lik poput Karlitosa prekorači granicu društvenih normi i lične odgovornosti?
– Karlitosa morate
shvatiti na pravi način. Za njega je život bio igra. On je svakog dana na svet
donosio neki novi Trumanov šou. On nije shvatao da će taj koga ubije ostati
zauvek mrtav. Smatrao je da će se on sutra vratiti, uperiti prst u njega i kroz
smeh u šali mu reći – Ha ha, šta si mi to uradio! Za njega ništa od toga nije
bilo stvarno. Karlitos je živeo film.
Šta vam je bilo
najteže dok ste gradili njegov lik?
– Najveći izazov mi je bio
da stvorim lik koji ljudi neće odmah omrznuti. Želeo sam da gledalac prema
njemu gaji empatiju. Bez obzira na to što je ubica, kriminalac i čini loše
stvari. To što je film prošle godine bio najgledaniji u Argentini, i što se
sada nalazim u Beogradu, govori mi da sam u tome uspeo.
Kako ste
doživeli Karlitosa? Kao pozitivca ili negativca?
– Činio je loše stvari,
tu nema sumnje. Ali pravo pitanje je kako je predstavljen u filmu. Ako ćemo u
oceni krenuti od toga – Karlitos je pozitivac.
FEST je sjajna
prilika da kroz filmove otputujemo u daleke delove sveta o kojima malo znamo.
Da li nam je „Crni anđeo“ verodostojno prikazao Argentinu tog vremena? Koliko
se vaša zemlja promenila?
– Ne znam mnogo o
periodu sedamdesetih godina, ali znam da su ljudi tada mnogo razmišljali o
politici i da u to vreme to nije donelo mnogo dobrih stvari. Danas su
Argentinci, a pogotovo mladi, mnogo više okrenuti ka svojim životima i nekim
lepim stvarima, poput muzike, mode, umetnosti. Ono što mi se dopada iz perioda
sedamdesetih i osamdesetih godina jeste duh istorije, koji se najviše ogledao u
arhitekturi. Tog duha danas više nema na ulicama argentinskih gradova. Sve je
okrenuto ka budućnosti. O istoriji se ne razmišlja. Primetio sam da je Srbija u
tom pogledu drugačija. Nije dozvolila da tradicija i istorija nestanu sa njenih
ulica. Video sam mnoga divna zdanja koja govore o nekim davnim vremenima i to
mi se kod Srbije i Beograda najviše dopada.
Koliko je „Crni
anđeo“ promenio vaš dosadašnji životni kurs? Hoćete li se ozbiljnije pozabaviti
glumom?
– Ovo je za mene bilo
potpuno novo, ali ogromno i veoma pozitivno iskustvo. Ne kajem se zbog toga što
sam pristao da se pojavim u filmu. Otkako sam snimio „Crnog anđela“ dobio sam mnogo
ponuda, ali sam ih uglavnom odbijao. Jednu sam prihvatio i radujem joj se. Reč
je o seriji koju ću u Argentini snimiti za Netflix.
Postoji li neki
poseban žanr u kom biste se oprobali?
– Kao i u muzici, ne
delim filmove i serije prema žanrovima. Gledam ono što mi je zanimljivo, što me
dodirne u tom trenutku i natera me na razmišljanje. Serije uglavnom pratim
preko Netflixa, a do sada su me oduševile „Bolje pozovite Sola“ i „Velike male
laži“, ali ne samo zbog radnje, već i zbog načina snimanja i režije. Drugačije
su. Takođe, volim filmove iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Volim Pola Njumena, Marlona Branda, Džejmsa Dina, starije Kopoline, Kjubrikove
i Skorsezeove filmove. To je prava umetnost.
Da li je vaša
muzička karijera trpila zbog glumačke?
– I dalje se bavim
muzikom. Nedavno sam objavio singl, i snimio spot za njega, a 15. marta mi
izlazi i CD. Rep muzikom počeo sam da se bavim još kao mali. Još u osnovnoj
školi sam pisao pesme. Neko vreme sam morao da pauziram zbog obaveza oko filma,
ali sada sam se ponovo vratio u studio i radujem se novom CD-u. Ne znam tačno
koja bi bila poruka moje muzike. Čini mi se da ona govori o tome da svako treba
da radi ono što voli. Ako radiš nešto što te opterećuje i ne ispunjava, onda
bolje nemoj da živiš. U muzici uživam jer tu mogu da radim šta hoću. Niko mi ne
smeta i potpuno sam nezavisan.
Kada bi ste
morali da se odlučite za jednu reč koja vas opisuje koju biste izabrali?
– Teško bi tome
poslužila samo jedna reč. Evo upravo ovog trenutka ste mi pomogli da donekle
shvatim ko sam – danas sam ovakav, sutra ko zna kakav. Nikada isto. Mnogo bi mi
lakše išlo to opisivanje samo sa jednim slovom. Pošto sam još na početku, danas
sam slovo A, sutra ću biti B. Pa polako – redom.
A na kom slovu
sebe vidite za 10 godina?
– Ko zna. Možda ću već
stići do kraja abecede. Neka bude Z.