Preminuo Gordan Mihić – jedan od najboljih srpskih scenarista. A evo kako su nastala neki od njegovih najpoznatijih filmova i serija

Iz hrpe knjiga koje je nepoznata žene iznela pred Gordana Mihića u njegovom ranom detinjstvu odabrao je ono što ga zanima ali i ono na osnovu čega će stvoriti svoja najznačajnija dela koja su ušla u anale filma i televizije. Šta je to što je uticalo na poznatog scenaristu? Kako je govorio o svom životu i radu i kako su nastale neke poznate serije i filmovi?

Gordan Mihić se u emisiji „Zavodljiva televizija – kreatori serija“, koja je emitovana prošle godine na RTS-u povodom jubileja 60 godina Televizije, osvrnuo na svoj umetnički rad i na ono što je ostavilo najveći uticaj na njega.

Sve je počelo u Sokobanji, gde je živeo i išao u školu kao dečak. Simbolično navodi da tada nije znao da je u tom mestu vrlo često boravio Ivo Andrić i da je tu pisao čuvene romane Na Drini ćuprija i Travnička hronika.

„Put do škole vodio je pored nekoliko vila trgovaca koji su imali velike biblioteke. I kad god se vraćamo iz škole, moj brat i ja stanemo pored prozora i gledamo ogroman niz knjiga unutra. Jednog dana, jedna gospođa izađe napolje i pita nas – šta gledate“, prisećao se Mihić.

Oni su tad rekli da vole da čitaju ali da nemaju knjige i ona im je iznela hrpu knjiga odakle su oni izabrali ono što ih je zanimalo.

„Naravno, to su bila prvo ona dela Džeka Londona, da bismo vrlo brzo prešli na ono što je najviše zanimalo mene i brata – Čehova, Mopasana, Turgenjeva i dođemo do Dostojevskog, koji je bio vrlo težak za nas“, rekao je Mihić.

Istakao je da je na njega lično najveći uticaj, pored Čehova i Gogolja, ostavio američki pisac Tomas Vulf koji je napisao knjigu Pogledaj dom svoj anđele.

„To je mene toliko pogodilo, to je bila priča o razbijenoj porodici, o nestanku sreće, ljubavi, o zavičaju. Njegova druga knjiga bila je Nema povratka domu. To je dugo ostalo u meni“, naveo je poznati scenarista.

Detinjstvo presudno za pisca

U Sokobanji je proveo osam godina a onda se preselio u Beograd, gde je često menjao stanove. Upoznao je mnogo ljudi u samačkim zgradama i stanovima. Kaže da je, na neki način, tu nastala njegova prva serija Samci.

„Svakako da je za stvaranje jednog pisca presudno rano detinjstvo i rana mladost. Odatle potiču sve kasnije evokacije sećanja. I spajanja sa kasnijim životom koji oseća i proživljava“, rekao je Mihić.

Ističe da je serija nastala 1986. godine u vreme kada se televizijska serija kao žanr razvijala na Televiziji Beograd.

„Ja pišem Samce ovako. Odem sa ženom i detetom na Divčibare. Napišem priču u ponedeljak. U utorak je odnesem u Beograd. Aca Đorđević je podeli glumcima u sredu. U četvrtak je snima. U subotu se emituje. Da, tako je bilo“, rekao je Mihić.

Jedno vreme je radio i kao novinar. Seća se da je pisao televizijske kritike i da je bio užasno strog. Zbog toga ga nisu voleli na televiziji i to je uticalo na njegov rad kada je došao u nju.

„Ljuti još uvek na mene, na televiziji se dogovore da bi bilo najbolje da me na neki način smire i ućutkaju tako da, pošto oni ne znaju, da ja pokažem šta ja znam. Da li bih ja mogao da napišem neku TV seriju“, dodao je.

Ističe da ga je pozvao urednik Mališa Marinković i da mu je tražio da napravi nešto upitavši ga koliko mu treba vremena.

„Ja kažem, jedno šest-sedam dana. On pita – za celu TV seriju? Verovatno je bio srećan i pomislio – ko zna šta ću ja to doneti. Ja sam dosta brzo i lako pisao u to vreme i doneo sam mu sedam priča za nedelju dana. Među njima su bile priče koje su više puta emitovane“, istakao je Mihić objašnjavajući kako je počeo karijeru na Televiziji Beograd.

Poznanstvo za Živojinom Pavlovićem

Prekretnica u karijeri bila mu je poznavanje sa Živojinom Pavlovićem za koga će, zajedno sa Ljubišom Kozomorom, napisati glavna poglavlja „crnog talasa“.

„Pavlovića sam upoznao na samom početku karijere. Ispostavi se da volimo iste stvari. Pita me – imaš ti neki scenario? Kako da ne dva. Koja dva? U to vreme postojao je nemački pisac Volfgang Borhert koji je bio u ratu i osetio tragičnu sudbinu generacije koja je bila u Hitlerovom ratu. I pisao je o tim ljudima. I imao je jednu pesmu ‘Kad budem mrtav i beo’. ‘Kad budem mrtav i beo, ja bih hteo da kakva-takva svetiljka budem’. Ja predložim Žiki da se taj film o Džimiju Barki, lutalici, nesrećniku, zove Kad budem mrtav i beo. Žika to pročita i kaže: Ima li još nešto. Ima Buđenje pacova“, opisao je Pavlović.

Naveo je da u njegovom detinjstvu nije bilo ni radija ni televizije i da su oni zaista mnogo čitali.

„To je bilo vreme koje danas izgleda kao neka bajka. Sve je bilo apsolutno drukčije. Mogli ste da mirno odrastate. Da mirno uživate u nekim velikim tekovinama kulture, upoznajete se sa velikim umetničkim delima i da to prođe kroz vas na način na koji vas neće ozlediti već oplemeniti“, istakao je Mihić.

Naveo je da se celog život bavio onime što je želeo da napiše. „Svakom je bitan i novac i način kako će živeti i sve to. Ali mene nije to opterećivalo. Spreman sam i da nešto ne bude od nečega. Neka stoji. Važno je da sam ja to završio“, rekao je Mihić.