Serija Grupa predstavila nam je tinejdžere s Dorćola koji preprodaju drogu i podmeću bombe pod automobile, beogradske inspektore koji kao da su ispali iz holivudskih trilera, moćne „ljude u odelima“ sa velikim tajnama… Svi oni deo su jedne drugačije generacijske priče, „novog Sivog doma“. U kojoj meri ova serija zaista oslikava aktuelnu stvarnost beogradske omladine, otkriva Uroš Tomić, tvorac i reditelj „Grupe“.
– Mi od „Sivog doma“ nemamo seriju koja se bavi omladinom i u žanru drame, trilera, a ne samo komedije ili ljubavne priče. A u „Grupi“ se svi ti žanrovi prepliću“, ističe Tomić, dodajući da je stručni saradnik na seriji bio jedan od najiskusnijih beogradskih inspektora.
“Sarađivali smo i sa novinarkom koja 20 godina piše o kriminalu, kao i s gospođom iz Zavoda za socijalnu zaštitu koja se baš bavi delikventima. Osim toga, takva je zemlja da svako od nas zna nekog ko zna ili nekog dilera koji je pao, ili je još aktivan… I onda čuješ priče. Neko laže, neko ne, ali uzmeš ono što je dobro.“
Šta je to „dobro“ na šta ste naleteli tokom istraživanja?
– Devojčica Petra, na primer, njen lik je baziran na istinitom slučaju. To je bilo na Konjarniku čini mi se, gde su i keva i ćerka dilovale drogu, keva videla da maloj ide dobro, pa se i ona upustila u posao. Pazi, nije skroz uzeta situacija, ali je poslužilo kao inspiracija. Dalje, u prvoj epizodi već imamo podmetanje bombe. Kad smo istraživali, čuli smo priču da su kriminalci uzimali klince da postavljaju bombe pod kola. S druge strane smo čuli za situacije kad zbog duga moraš da uradiš nešto. Ta dva motiva su se u „Grupi“ spojila. Zarada je isto kopirana iz stvarnosti, bukvalno smo išli i popisivali koliko ko zarađuje i koliko neko može da napravi od toga. Dosta vremena smo proveli s policijom, svašta tu može da se čuje. Ali, moram da kažem da policijske stanice ne izgledaju kao u seriji, nisu „open space“. Mi smo to zamislili tako da bismo policiju i vizuelno prikazali kao grupu.
A šta je s likovima? Da li mi stvarno imamo tako kul policajce?
– Jeste, i jedan moj drug je konstatovao: „Mnogo su ti kul panduri, je l’ ti radiš za njih?“. Da ne ispadne sad da sam PR policije, ali ima kul policajaca. Problem je samo što i oni rade od 9 do 17, rade za neku platu kao svi državni službenici i oni rade koliko moraju da rade ili koliko žele da rade. Sad, zavisi i od toga o kojoj policiji pričamo. Mi ovde pričamo o beogradskim inspektorima koji ne smeju da se ponašaju agresivno, koji imaju svoje taktike rada. Oni od 2006, 2007. po zakonu maloletnike ne smeju ni da ispituju bez roditelja ili staratelja. Otvoreno su nam pričali o tome, kako je ranije dolazilo i do udaranja tih klinaca. Sad postoji kontrola, kao u svakom sistemu, i oni sad sve više funkcionišu kao neka ustanova koja je po evropskim zakonima. U svakom slučaju, sve tri grupe su prosto morale da budu život. I onda moraš da ih obuješ tako da bi ljudi mogli da se identifikuju s njima, a ne odmah da bude „panduri – slepci“. Da bismo mogli da razmišljamo o problemu koji je u centru, moramo o svim tim likovima da razmišljamo. Ako odmah kažemo ovaj je „Gargamel“, ovaj je glup, onda je sve otišlo dođavola. Trudili smo se da karakteri ne budu glupi. Zato što nisu. A i što bismo gledali neke bezveze likove? Trudili smo se da svako od njih ima nešto zbog čega želiš da ga gledaš.
Zanimljiv je i izbor glumaca kojima ste dodelili te uloge. Nisu to likovi koje tako često viđamo u filmovima i serijama…
– Kod nas stariji reditelji ne vole mnogo da rizikuju i eksperimentišu s novim licima, uglavnom zovu glumce s kojima su već sarađivali, a što se novih tiče, u fazonu su: „Neka uzme neku malu ulogu da se pokaže, pa onda će dobiti šansu“. Ali, čekaj, kad će dobiti šansu? Mora da dobije nekog glavnjaka da bi se probio. Evo, sad kad smo predstavljali seriju u Leskovcu, devojčice su već proglasile Igora Benčinu srpskim Kianu Rivsom. Pritom je on i mnogo bolji glumac, po meni pravi naslednik Dragan Nikolića i Bekima Fehmiua. Milica Mima Trifunović je po mom mišljenju jedna od naših najboljih glumica, ali ni nju nisu ljudi imali toliko prilike da gledaju, jer se čuvala, nije prihvatala sve uloge, a igrala je dosta u pozorištu. Mislim da će baš biti osveženje za televiziju. S druge strane, u seriji imamo i Vojina Ćetkovića, ali on je u bekgraundu i njegov kvalitet glumački i popularnost doprinosi toj ulozi.
U drugoj epizodi se, od „velikih imena“, pojavljuje i Branka Katić.
– I to u ulozi u kakvoj je nismo videli. Čini mi se da je naši reditelji već duže vreme ne zovu za drame, a kod nas ona igra ženu u zatvoru, koja je počinila zločin. I ta njena scena u drugoj epizodi je scena na koju plaču muškarci. Ne šalim se. Scena je sa tri ženska lika, a dok smo je montirali čak četvorica muškaraca je zaplakalo i bilo potreseno. Iskreno ti kažem. I Branka je tu fenomenalna, kao i Jasna Đuričić, koja igra mafijašicu, ona je genijalna. Kad sam je pozvao, rekla mi je samo: „Super, samo da ne igram „evo ti sine sarma“ kevu“. Zato sam kostimografkinji rekao da mi je bitno da Jasna bude ribetina. I uz 6 ujutru, mi na setu, Jasna izlazi utegnuta u crno, stane i kaže: „Je l to to?“ Kažem: To je to. Igrala je ona i ranije jake žene, ali ne takve kao ovde.
