Milovan Vitezović: Šta sve NE VALJA u seriji i filmu KRALJ PETAR PRVI!

Moj četvrti roman „Čarape kralja Petra“ pisao sam skoro deceniju, završio ga i objavio pre dvadeset pet godina, kao desetu knjigu Izabranih dela u deset knjiga. Za taj komplet Zavod za udžbenike je na Beogradskom sajmu knjiga 1994. dobio sajamsku nagradu. Siguran sam bio da sam napisao solidnu knjigu. Međutim, nisam očekivao toliki uspeh, koji je usledio. Pogotovo što je ovaj, obimom neveliki roman, tematski „dolazio“ posle najkapitalnijeg trotomnog dela „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića.

Za ovih dvadeset pet godina moj roman je, što je i za mene nepojmljivo, „doživeo“ samo jedanaest srpskih izdanja, zatim devet dvojezičnih („Službeni glasnik“ sedam, „Čigoja“ dva izdanja) i deset inostranih izdanja na engleskom, grčkom, francuskom, italijanskom, ruskom, rumunskom, švedskom i esperanto jeziku. U Rusiji je objavljen i u časopisu „XXI vek“ u neverovatnom tiražu od 180.000 primeraka, što mi je 2013. godine donelo i nagradu Imperska kultura Saveza pisaca Ruske Federacije. Italijanski klubovi Savoja su sa dva izdanja (2014. i 2015) slavili stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Ovaj uspeh romana ja jedino tumačim njegovom kratkoćom i velikom ljudskošću.

Kako su mi već ekranizovana dva romana, „Lajanje na zvezde“ i „Šešir profesora Koste Vujića“ (koji je sniman i kao televizijska serija), bilo je logično da razmišljam i o ekranizaciji romana „Čarape kralja Petra“.

Za ekranizaciju je bio zainteresovan „Košutnjak film“, ali na konkursu nije dobio sredstva. Onda se 2013. godine, pošto se približavala stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, za ovaj projekat zainteresovao „Zilion film“. Pisao sam scenarije istovremeno i za film i za televizijsku seriju. Radio sam sa dva saradnika dramaturga, Dušanom Spasojevićem i Mihajlom Vitezovićem. Scenarije sam radio ne samo po svom romanu, već i prema sledećim knjigama: Milenko M. Vukićević „Kralj Petar od rođenja do smrti“, Dragoljub Živojinović „Kralj Petar Karađorđević“ (studija u tri toma), Branislav Gligorijević „Kralj Aleksandar Karađorđević“ (studija u tri toma), Dejvid Mekenzi „Apis“, „Golgota i vaskrs Srbije“ (dvotomni zbornik uspomena), Antonije Đurić „Solunci govore“, Đorđe Popović „Vaskrs Srba na Krfu“, „Dnevnik kralja Petra“ (priredio Dragoljub Živojinović), Ilija N. Đukanović „Kralj Petar I van otadžbine“ (dnevnik iz dana u dan – prelaz preko Albanije, Brindizi, Grčka, Solunski front i kraljeva smrt), i još tridesetak knjiga, sve iz moje lične biblioteke.

Oba scenarija su završena 2014. i predata „Zilion filmu“ i Radio-televiziji Srbije. Na moj filmski scenario „Čarape kralja Petra“, „Zilion film“ je 2018. dobio sredstva od Filmskog centra za projekte od nacionalnog značaja. Iste godine, za moj scenario za televizijsku seriju „Čarape kralja Petra“ (koju je recenzirala urednica RTS Mirjana Lazić), „Zilion film“ je sklopio ugovor sa RTS i počela je realizacija i filma i serije za obeležavanje stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata pod mojim imenom i mojim naslovom. Tako je nastavljeno do završetka snimanja.

Međutim, do mene su doprle glasine da se pri izradi knjiga snimanja prave razna odustajanja. Tražio sam zaštitu od Radio-televizije Srbije i njenog Igranog programa. Urednica Mirjana Lazić je na zahtev Igranog programa recenzirala izmene u scenariju i od „Zilion filma“ je traženo da se drži izvornih scenarija, što im je i obećano. „Zilion film“ se, koliko znam, obratio i istoričaru dr Daliboru Dendi, pukovniku, sa željom da dobije istoričarevu saglasnost za svoje izmene. Kako istoričar nije dao saglasnost, prekinuta je saradnja sa njim.

Film je pod naslovom „Kralj Petar I“ imao premijeru u decembru 2018. godine, a RTS je počeo da emituje seriju pod istim naslovom 10. marta 2019. Na špicama i filma i televizijske serije ja sam potpisan kao drugi od trojice scenarista. Za prvog ne znam ko je, drugi je reditelj i filma i serije i sa njim sam se kurtoazno upoznao pre skoro dve godine.

Retko se, skoro nikad, i u svetu može desiti da se jedan pisac sasvim složi sa negativnim kritikama onoga što je, pod njegovim potpisima, stiglo u najširu javnost. U tome sam, možda, svetski presedan koji se, evo, slaže u svemu sa kritikama filma i igrane serije „Kralj Petar I“, koje u „Večernjim novostima“ objavljuje dramski pisac i scenarista Božidar Zečević, filmski i televizijski kritičar bez premca i analitičar do bola. Dakle, kao drugi od tri potpisana pisca scenarija, ja se, evo, slažem u svemu sa njim i mislim da bih mogao bar još toliko da dodam.

Recimo: već u špici, kralj Petar u kočiji ulazi, polutajno, kroz neke polumračne ulice u Beograd, tj. dolazi u Srbiju, dok prodavac novina za kočijom viče: „Petar Karađorđević, kralj, u nedostatku boljeg!“ Istina je sledeća: kralj je u Srbiju došao vozom u posebno zakupljenom vagonu, u pratnji Petra Velimirovića, predsednika Narodne skupštine. U Rumi se presvukao u svečanu uniformu srpskog generala. Kad je voz prešao polovinu Save, ušao na srpsku teritoriju, oglasila se počasna topovska paljba, sačekala ga je postrojena garda i silan narod…

Zatim, priča o Ustavu, koji je okosnica zapleta prve epizode, kad se jedva usvoji, potpuno je lažna. Taj ceo glavni zaplet epizode pada. Naime, Ustav je izglasan 2. juna 1903. godine, tri dana posle atentata na kraljevski par Obrenovića, a vraćen je, sa neznatnim izmenama, ukinuti Ustav iz 1888. U preambuli izglasanog Ustava stoji: „Kraljevina Srbija je nasledna ustavna monarhija, s Narodnim predstavništvom“. Dakle, dužnost kralja obavlja Predstavništvo. Po tom ustavu, Narodna skupština je mogla izglasati Petra Karađorđevića za kralja, i to sa potpisom svih poslanika. To je i učinjeno, pa je kralj Petar bio prvi kralj u svetu koji je na dužnost kraljevanja izabran u parlamentu.

U prestonoj besedi kralj Petar je rekao da će kraljevati republikanski. I to je činio. A to se ne vidi u ove četiri epizode televizijske serije.

Imao sam olakšavajuću okolnost, jer je u Beogradu na vlast dolazila generacija koju sam već opisao u romanu „Šešir profesora Koste Vujića“. Kako su se u prve dve godine kraljevanja Petra Karađorđevića promenile četiri vlade, dve je sastavljao đak profesora Vujića, prof. dr Ljubomir Stojanović. U nekoliko tadašnjih vlada ministar narodne privrede bivao je prof. dr Jaša Prodanović. Prof. dr Jovan Cvijić bio je ponos i Univerziteta i Srpske kraljevske akademije nauka. Mihailo Petrović (Mika Alas), po želji samog kralja Petra, postao je lični učitelj prestolonasledniku Đorđu i bio svedok njegovih drama. Ovde, zbog svih improvizacija, valja reći da je u času kraljevog dolaska na srpski presto princ Đorđe imao 16 godina (za prestolonaslednika će biti oglašen tek po punoletstvu), a da je princ Aleksandar bio dve godine mlađi.

Serija koja se emituje dosta je tmurna i mrgodna u izmišljenim zaverama, pa i slikama uvredljivim za sam narod, pogotovo što se nisu dogodile, kakva je, recimo, scena prebijanja oficira u porti Saborne crkve u vreme kraljevog krunisanja. Izgleda da je opšta istrijska radost namerno zaboravljana. Velika je radost bila posle kraljeve prestone besede, kada se pozdravljao sa časnim ljudima koji dostojanstvom oličavaju Srbiju.

Nema običnog, a istorijskog susreta sa doktorom Lazarom Pačuom, čovekom koji je izlečio srpske finansije. Nema ni prvog susreta sa majorom Pavlom Jurišićem Šturmom, koga je, kao Lužičkog Srbina, znao kao pruskog kadeta iz vojne škole u Sen Siru, koji mu postaje ađutant i kao takav napreduje do generala. Kralja Petra je neprekidno pratio Šturm, a nikako Apis.

Izostao je lik Dobre Ružića, kraljevog prijatelja iz Ciriha, sada dvorskog bibliotekara, rivala u šahu, povremenog ministra prosvete, a sa Ružićem nema ni priče o nestalom Miroslavljevom jevanđelju, iako se na tom pitanju tresla vlada prof. Ljubomira Stojanovića.

Izostala je veoma ljudska scena kad kralj, po nalogu savesti, od Skupštine traži pravo da se tela ubijenog kraljevskog para Obrenovića, iz kapele tašmajdanskog groblja, prenesu u manastir Rakovicu i sahrane uz grobove porodice Jevrema Obrenovića, rodonačelnika ovog dela dinastije. Tu želju odbila je Narodna skupština, ali se to u ovoj televizijskoj seriji ne vidi.

Sve scene u dvoru su bez upravitelja dvora dr Jaše Nenadovića, inače kraljevog rođaka i njemu najodanijeg čoveka još iz emigracije. Trebalo je da u četvrtoj epizodi vidimo i polaganje temelja za Narodnu skupštinu. Ne znam kakvom je procenom to izostavljeno.

Izostavljena je i lična kraljeva drama kada je pročitao u bečkoj štampi vest da je na Markovom groblju oskrnavljen grob njegovog oca kneza Aleksandra Karađorđevića. Tada je kralj doneo odluku da podigne Oplenac. Nema ni prvih scena o podizanju Oplenca, kad celo selo, nepozvano, dolazi da kopa temelje.

Nema epizode sa više scena kraljevog veličanstvenog putovanja u Pariz, kad ga u Jelisejskog palati odlikuje francuski predsednik Falijer najvišom medaljom časti za odbranu Francuske u vreme Francusko-pruskog rata. Tada je ugovorena kupovina topova kojima će srpska vojska ući u balkanske ratove i dalje u istoriju.

Izbačena je većina istorijskih likova. Oni koji su ostali, sem Apisa i Pašića, korišćeni su samo da daju šlagvorte kralju Petru. Moglo bi se reći da se sve svodi na kralja Petra. Samo to nije kralj Petar. Ovo bi se moglo navođenjem pretvoriti u scenario „Izostavljeni život kralja Petra“.

Bojim se, po dosad viđenim epizodama, da je ovo, najblaže rečeno, veoma skupi pokušaj da se neznanjem, veoma velikim neznanjem, promeni istorijska matrica srpskog početka dvadesetog veka i da se naruži najslavniji mirnodopski period srpske istorije.

Verujem da će se producenti pozivati na tipske ugovore sa mnom i tipska prava iz njih. Potpisao sam ih verujući im na reč, u koju verujem i dalje. Slične ugovore sam potpisivao kao urednik RTS, ali sam davao reč autorima i držao je se. Ni ugovor sa Bogom ne važi, ako na početku nije bila reč. Srećom, o autorskom pravu i njegovoj zaštiti ovo pravo je starije od svakog ugovora.

DA LI SE TO RADI NA PREPAD?

Producenti mi nisu omogućili gledanje serije unapred, pre emitovanja svake epizode. Serija se emituje naprečac. Vidimo da je programski nepripremljena. Nema najavnih sinopsisa za emitovanje. Hoću da verujem da se epizode završavaju navrat-nanos tokom emitovanja. Da li se to radi na prepad zbog mogućih redovnih konkursa za rukovodioce RTS?

Otvoreno pismo u Večernjim novostima