Kalkanski krugovi prva sezona scenariste Đorđa Milosavljevića završena je prošle godine, ali publika koju je ova priča prikovala za male ekrane ostala je uskraćena za saznanje kakve veze baba Guba ima sa Dejanom Matićem (Vojin Ćetković) i kakvu viševekovnu tajnu još Zabran nosi u sebi…
Zato je odmah po završetku poslednje epizode prvog serijala bilo jasno da će ova mistična priča imati svoj nastavak, a to je u razgovoru za “Magazin” Vijesti potvrdio i idejni tvorac – Milosavljević. Inače ovaj projekat koji je režirao Milan Karadžić okupio je veliku glumačku ekipu koju pored Ćetkovića predvodi i Žarko Laušević, Nataša Ninković, Mima Karadžić, Nina Janković Dičić, dok Dejanovu ćerku Mionu igra mlada glumica i reperka Ivana Zečević.
O nastavcima serija koje smo gledali, ali i nekim novim projektima Milosavljević priča za “Magazin”…
– Novu sezonu, naravno, može da najavi samo produkcija i tu moram da sačekam na njihovu definitivnu odluku. Ipak, kao scenarista mogu da kažem da priča o Dolu i Zabranu ima veliki dramski potencijal, da taj svet koji smo počeli da gradimo oko i unutar “kalkanskog kruga” ima još mnogo toga da ponudi… a pošto smo ostvarili i sjajne rezultate tokom emitovanja prve sezone, verujem da se na drugu neće mnogo čekati.
Osim aktuelne priče – biznismen koji je spreman na sve zarad svog projekta, dilera kojih ima svuda, ova serija nosi sa sobom mistiku i neka narodna verovanja. Šta vas je inspirisalo da spojite, naizgled nespojivo? Kad je nastao scenario?
– Tačno ste definisali moj dramski interes – upravo je reč o tome da se spoji naizgled nespojivo. Već sam radio na srodnim filmskim projektima – “Neprijatelj”, recimo, uvodi slovenskog demona Romog Dabu u godinu sa kraja jugoslovenskog građanskog rata. U slučaju “Kalkanskih krugova” privukao me je dramski raskol između problema savremenog života, otuđenja oca i ćerke, problema sa kriminalom i korupcijom, sa jedne strane, i žilave narodne tradicije koja se tiče “izdvojenika” i drevnih kletvi. “Izdvojenici” se inače pominju u priči “Gubavac” Milovana Đilasa, koja se dešava u Crnoj Gori za vreme austrijske okupacije tokom Prvog svetskog rata… Što se tiče kletvi, dobro je poznato da je najteža ona koju baca majka, dok udara kamenom o kamen. Od tih motiva počeo sam da gradim priču “Kalkanskih krugova”.
KALKANSKI KRUGOVI – Šta nam donosi druga sezona
U Srbiji, posebno po selima, i dalje važe neka narodna verovanja i običaji koji se poštuju. Koliko ste bili upoznati sa folklorom kraja gde ste snimali seriju i da li su i priče iz tog sela našle mesto u seriji, ili je sve samo plod vaše mašte?
– Što se tiče folklora, mitologije i verovanja, za mene su najveći izbor oduvek bila i do danas ostala dela Veselina Čajkanovića. Baba Guba iz “Kalkanskih krugova” osmišljena je po uzoru na Čumu, personifikaciju kuge, “Baba Kugu”, onako kako ju je Čajkanović opisao. A samo selo Gubin Do, u kome su živeli oboleli od gube zaista je postojalo krajem devetnaestog veka, u okolini Užica. Ja sam ga, za potrebe priče, preselio u centralnu Šumadiju.
Jedna od poslednjih kolonija leproznih na svetu, poput one iz serije nalazila se na ostrvu Spinalonga kod Krita koje je danas turistička atrakcija za sve one koji su radoznali i žele da vide kako se nekada živelo u pravom “Zabranu”. Jeste li imali priliku da posetite to mesto i znate li kako su sa takvim bolesnicima postupali u Srbiji?
– Nisam, nažalost, vidio Spinalongu, ali su priče o obolelima od gube dramatične, neobične, najčešće tragične. Spomenuo sam “izdvojenika” Lazara, o kome je pisao Milovan Đilas. A postoje i mnogo druge priče. Zanimljivo je da guba nije morala da bude vidljiva ili bar upadljiva, zbog čega su mnogi oboleli bježali iz svojih “zabrana”, prikrivali svoju bolest i mešali se sa zdravima. Nisam siguran koliko bi mogli da im zamerimo na tome. U izdvojeništu, prepušteni sami sebi i milosti svojih komšija i svojih najbližih, oni su bili osuđeni na jedno sporo i tiho umiranje.
Ova serija snimala se prošle godine u jeku pandemije. Koliko su vam mere otežale rad na samom projektu?
– Mere su realizaciju serije otežale, poskupele i usporile. Ali, nije bilo drugog načina… pogotovo što su se neki članovi ekipe, uprkos svim merama ipak razboleli tokom postprodukcije i, srećom, bolest u međuvremenu preležali. Na samom snimanju, desio se jedan ironičan trenutak – snimajući scenu u kojoj u Zabran dovoze bolesnicu, navodno obolelu od gube, njena pratnja koja ide za kolima punim živog kreča na licima nosi marame, da bi se od onovremene zaraze zaštitili. Istovremeno, izvan kadra, ekipa je nosila slične maske – da bi se zaštitila od savremene zaraze koronom. Iz te perspekive, vreme sa početka 20. i 21. veka i ne razlikuje se mnogo.
