I
uspeh i poraz definišem kao lekcije. To mi pomaže da nastavim dalje. Zato poraz
ne smatram katastrofalnim, niti me pobeda podiže sa zemlje. Barem se tako
trudim – kaže za svečani broj „Novosti“ glumac Miloš Biković.
Zrelost
karakteriše njegov umetnički rad, ali i izraz kroz reč, mišljenje, stav i
emociju, koji intervjue sa ovim mladim, uspešnim čovekom čine konkretnim,
navode na razmišljanje i otkrivaju određene nijanse njegovog portreta koje filmsko
platno i popularnost, možda, ne osvetljavaju u potpunosti.
Život, gluma, sazrevanje, godine iskustva, svakako
donose promene. Šta je, uprkos svemu, ostalo isto, jer predstavlja vaš princip,
stav, integritet?
–
Čovek ne treba da govori o svojim kvalitetima, stavovima, principima i
integritetu, zato što ih na taj način umanjuje, ali s obzirom na to da radim
posao koji od mene zahteva da se ljudima obratim i na ovakav, direktan način,
kao što je intervju, moram da kažem da, bez obzira na to koliko čovek radio na
sebi, što je preduslov bez kog ne može da se uspe, i ma koliko bio talentovan i
nadaren, bez Božije volje je nemoguće išta postići. Sveti oci su rekli – bez
Boga, ni preko praga.
Biti svoj i trajati, čini se, jesu neki od vaših
osnovnih postulata u poslu i životu. Koliko je doslednost, danas, skupa i teško
održiva?
–
Teško je održati doslednost u vremenu previranja i krajnosti, kada su
sukobljene strane veoma ostrašćene, što se vidi i u sportu i u politici, kako
unutar naše zemlje, tako i na međunarodnom nivou. Kultura mora da ima faktor
pomirenja, faktor smirenosti i stabilnosti. Ona mora da održi društvo, da prođe
kroz turbulentne periode, a da se ne raspadne. Ukoliko kultura i kulturni
delatnici, u tom smislu, podlegnu i oslabe, osim Crkve, više ništa ne može da
održi društvo na okupu.
Da li danas u Srbiji, glumac vodi karijeru ili ona
njega? A kako je u Rusiji?
–
Danas se mnogo snima i glumci imaju mogućnost da vode svoje karijere. U jednoj
vrsti medijskog rata, profitirala je kultura, što je paradoksalno, ali
ohrabrujuće. Kada se malo snima, karijera vodi vas. Prihvatate ono što vam daju
i trudite se da plivate u tim uslovima. U Rusiji je lakše, jer je veće tržište
i imaju jednu krucijalnu razliku u odnosu na Srbiju, a to je da film može da bude
biznis, tako da vi, kao producent, možete da sarađujete sa ljudima iz sveta
biznisa, koji su voljni da investiraju, ne morate da zavisite od države ili od
stranih fondova. U Srbiji to nije slučaj, što nas dovodi u znatno težu poziciju
kada je sloboda stvaralaštva u pitanju.
Slavu i uspeh nosite lako, bez opterećenja, fame,
mistifikacije, senzacija. Šta je osnov stabilnosti u tom smislu?
–
Znam da mi slava ne pripada, kao što znam i da je uspeh blagoslov. Ako sam za
nešto talentovan i nadaren, to nije moja zasluga, ja sam to dobio na dar. I
dokle god sebi ne dajem za pravo i priznanje da sam nešto napravio, lako mi je
da se te slave odreknem, i da se sa njom i poigravam. Otud, valjda, i lakoća.
Kada se razmaknu zavese popularnosti, kakav portret
vidite u ogledalu? Koje nijanse i brazde umetnosti i života ga oslikavaju?
–
Kada se skine glumačka maska, lice ispod nje me često iznenadi i ja, zapravo,
prolazim kroz jedan čudan proces u kome stavljam maske da bih došao do pravog
lika. Gluma i jeste moja potreba za samim sobom. I brazde i bore formiraju lik,
ali sam još mlad da bih rekao da sam nešto shvatio, osim da znam da se nalazim
na putu potrage za sobom.
Šta proizlazi iz vaše samoće, ćutanja i bola, i koliko
bez njih ne biste bili potpun čovek i umetnik?
–
Svaki čovek razgovara sa samim sobom samo kad ćuti. To su najvažniji razgovori.
To su razgovori sa sobom i sa Bogom. Čovek se kompletira kroz bol, jer se na
taj način oslobađa svojih zabluda i samoobmana. Ne znam da li sam potpun čovek
i glumac. Uveren sam da nisam. Ali, verujem da sam na putu da to postanem.
Ponekad delujete kao zatvoren i oprezan čovek. Šta
time štitite?
–
Štitim ono što Iljin naziva „unutarnji Kremlj“. Ono što je
duhovno-administrativno, ili duhovno-razumsko jezgro mog bića.
Gde pronalazite mir, daleko od svega?
–
U Crkvi, kao i moji preci. Nisam ga našao u self-help literaturi i kvazi hindu
i budističkim tehnikama. Nisam našao bolje načine od onih koje nudi
pravoslavlje.
Odlikovani ste medaljom puškina. Da li bi veći izazov
bio da odigrate Evgenija Onjegina ili Vladimira Putina?
–
Onjegina bi mi bilo teže da igram, jer ga nisam upoznao.
Jeste li suštinski srećan, zadovoljan i ostvaren
čovek?
–
Mislim da je mnogo važnije da li je čovek suštinski zahvalan, nego suštinski srećan.
To je ono što zavisi od njega. Verujem da iz toga proizlazi sreća. Zadovoljan i
ostvaren jesam. Ostvarujem se konstantno i mislim da je važno da čovek na tome
može da radi. Sreća je kategorija koja čoveka vodi u zabludu, jer kad krene
potraga za srećom, ona počinje da mu izmiče iz ruku kao pesak kroz prste, kao
da pokušava viljuškom da zahvati vodu. Sreća je vrlo nedefinisana, pa je čovek
koji je juri podložan manipulaciji. Zahvalnost je mnogo važnija.
A u susret novim glumačkim ostvarenjima, šta možemo da najavimo?
–
Seriju „Južni vetar“ na RTS-u, film „Sluga“ koji će u
Rusiji izaći u decembru, kao i filmove „Koma“ i „Hotel
Beograd“, čije snimanje upravo završavamo.
