Džoel Sartore – moja FOTO ARKA je spomenik ljudskim gresima prema životinjama! KORONA nam je OPOMENA

Pandemija koronavirusa u sekundi ceo svet izbacila je iz koloseka. Od grabljivca sa vrha lanca ishrane čovek je preko noći završio kao plen. Predator koji ga je napao, za divno čudo, nema ni velike zube, ni oštre kandže, ali svojim tajanstvenim oružjem smrt seje širom planete poput svih životinja prema kojima čovek gaji iskonski strah, a koje je svojim delovanjem doveo do istrebljenja. Upravo te životinje, više od 9.000 od svake vrste predmet su višedecenijskog interesovanja čuvenog fotografa Nacionalne Geografije Džoela Sartorea, koji je svoja remek dela „života na samrti“ ovekovečio u specijalnom projektu Foto Arka: Najređa stvorenja (gledamo na kanalu Nacionalna Geografija u sklopu obeležavanja Dana Zemlje od 22. aprila od 21.00). Sa Sartoreom smo razgovarali o trenutnom stanju u svetu, poukama koje ljudi treba da izvuku iz apokalipse koja zadesila planetu, kao i o njegovom radu.

– Čovek je sad u koži onih koje je vekovima progonio na najstrašnije načine. Jedan mali nevidljivi neprijatelj kao što je ovaj virus bacio ga je na kolena, na taj način pokazavši mu koliko je priroda moćna i koliko čovek u stvari nije nedodirljiv. Zato je važno da shvatimo ovu lekciju i svet oko nas, prirodu i životinje u budućnosti posmatramo sa poštovanjem koje zaslužuju – poručio je Sartore, otkrivši nam da je kao i svi u ovom trenutku, i on prinuđen na nužne mere izolacije i vođenje računa o sopstvenoj, ali i bezbednosti njemu bliskih ljudi.

U čemu ste pronašli inspiraciju za svoj rad na projektu „Foto Arka“?

– Na ovom projektu radim skoro deceniju i po. Posle dugog staža za Nacionalnu Geografiju tokom kog sam kao fotograf ovekovečio brojne različite teme, a najviše priče o rezervatima gde su mi subjekti bile ugrožene vrste poput lavova i slonova, sticajem okolnosti život mi se zbog suprugine bolesti promenio preko noći. Od svetskog putnika postao sam neko ko je vezan za kuću. Kako je vreme proticalo shvatio sam da moram da pronađem način da svoju karijeru prilagodim toj situaciji. I kao rezultat toga otvorio sam prve strane moje foto zbirke koju danas „naseljuju“ gotovo sve ugrožene vrste na planeti.

Sećate li se prve životinje koju ste uslikali?

– Kako ne, bio je to moj pas (smeh). Naravno, posle toga portreti su se samo ređali, ali iskreno – u nijednom trenutku, nisam ni pomislio da će ih biti ovoliko koliko ih ima. Više od 9.000 i tu se lista ne završava. To nije podatak koji me raduje. On samo govori o tome koliko daleko ide ljudska svojevolja i bahatost. Moj rad je u stvari spomenar ljudske brutalnosti. Većina tih životinja nestala je upravo zahvaljujući čoveku.

Gde ste zahvaljujući vašoj misiji, završili do sada i koje vas još destinacije očekuju?

– Planiranje realizacije ovakvog projekta nije nimalo lak posao. Zahteva ogromnu logistiku i dobre kontakte koji će imati proverene informacije. Do sada sam slikao u Maleziji, Indoneziji, Filipinima, većem delu Azije, Zapadne Evrope i Severne Amerike. A u budućnosti idemo svuda gde nas naše istraživanje bude povelo. U narednom periodu više ćemo se koncentrisati na zemlje na Pacifiku. Smatram da ćemo kada završimo sledeću fazu u Foto Arki imati više od 10.000 retkih vrsta.

Koji je najveći izazov sa kojim se morate suočiti tokom rada?

– Bez sumnje to što ste fotograf, a predmet vaše fotografije su životinje. Njih ne zanima ko ste i za koji medij radite. Pravo je umeće i ogroman izazov dobiti tu sliku koja će „prodati“ priču. Ponekad je tu reč o danima planiranja, a ceo posao se svede na minut ili dva rada. Trenutak kada uhvatite pogled životinje pravo u objektivu jeste momenat kada možete reći – moj posao je obavljen. Koliko je teško doći do toga – samo mi znamo.

Kada ćete moći da kažete – moj posao je gotov?

– Kada više ne bude ugroženih životinja na svetu. Da li će taj trenutak doći skoro, nisam siguran. Po našoj proceni od te cifre deli nas još nekoliko hiljada portreta. Ko zna.

Foto Nacionalna Geografija