Ana Aleksander – U Holivudu preko noći dobijete i izgubite SVE!

Holivudska glumica srpskog porekla Ana Aleksander gostuje u drugoj sezoni serije „Psi laju, vetar nosi“, zbog koje je ova atraktivna dama doputovala u rodni Beograd. Poslovni planer joj je, kaže, prilično pun. Osim što glumi, Ana se upustila u producentske vode. Uveliko radi na seriji „Ring“ i filmu po svom stripu o superheroini „Porcelan“. Ipak, ponudu produkcijske kuće „Kontrast studios“ da zaigra jednu od glavnih ženskih uloga u nastavku komedije scenariste Radoša Bajića i rediteljke Jelene Bajić Jočić – prihvatila je oberučke.

– Upravo je gospodin Radoš zaslužan što sam postala glumica. Na njegov nagovor, roditelji, koji su tada sa Bajićima bili kućni prijatelji, dozvolili su mi da zaigram u filmu „Sekula se opet ženi“ (1991). Odmah sam se zaljubila u glumu i sa 16 godina upisala Fakultet dramskih umetnosti. Mada sam ubrzo posle toga napustila Srbiju i preselila se u Južnu Afriku, a zatim i u Ameriku, održala sam kontakt sa porodicom Bajić. Često smo razgovarali o tome kako bi bilo lepo da ponovo sarađujemo, ali nismo mogli da se uskladimo. Kad su počeli da rade na drugoj sezoni serije „Psi laju, vetar nosi“, setili su me se i pitali da li bih mogla da odigram ulogu udovice Zagorke. Dopao mi se scenario, zbog humora koji me podseća na „Mućke“. Izazov je glumiti na maternjem jeziku posle skoro tri decenije.

* Zbog čega vas toliko dugo nije bilo u srpskoj kinematografiji?

– Zanimljivo je to da mi je pokojni reditelj Uroš Stojanović, koga sam upoznala u Los Anđelesu, otkrio da me je planirao za jednu od dve glavne ženske uloge u filmu „Čarlston za Ognjenku“. Želeo je da me angažuje, ali je bio svestan da ne bih mogla da se odazovem na njegov poziv. Film se snimao skoro tri godine. Tada sam tek stigla u Los Anđeles i ne bih mogla sebi da priuštim taj luksuz da često dolazim u Srbiju. Čula sam da se u Beogradu snima druga sezona serije „Predstraža“, sa čijim autorom bi trebalo da se vidim. Možda se u septembru vratim i pridružim se ekipi. Drago mi je što se sve više snima u Srbiji, jer imamo sjajne uslove. Ipak, moji agenti ne žele da se bave evropskim tržištem, jer nemaju interes. Honorari kolega koji snimaju u Evropi veći su od onih koje dobijaju srpski glumci, ali za američke standarde su mali. Budući da agenti uzimaju 20 odsto od zarade, onda vam je jasna njihova računica.

* Sada ste uspešni u svom poslu, ali kako ste se osećali kad ste kao tinejdžerka tokom devedesetih napustili Srbiju i sa porodicom se uputili u nepoznatu zemlju za boljim životom?

– Bilo je grozno. Pogotovo u ono vreme, a u mojim „ludim“ godinama. Ostavila sam prijatelje, dečka sa Akademije u koga sam bila mnogo zaljubljena… Ma, ceo svoj život. Nisam otišla u neku zemlju o kojoj sam imala predstavu kako izgleda, nego u Južnu Afriku! Srećom, preselili smo se u Kejptaun, tamošnji najevropskiji grad, po okončanju ere aparthejda. Na snagu su stupili novi zakoni, pa je tako na mom fakultetu glume uvedeno pravilo da pola klase moraju da budu crnci. Drugu polovinu činili su Afrikaneri i mi došljaci – Japanac, Italijanka, Izraelka, Šveđanin i ja. Bila je to zanimljiva družina. Niko od nas nije savršeno govorio engleski, a ipak smo se razumeli. Tokom fakulteta snimila sam dva filma u američko-britanskoj koprodukciji. Moj engleski je bio dobar, ali ne i afrikans. Kako su građani sve više počeli da mešaju ta dva jezika, pokušavajući da izgrade svoj identitet kao nova nacija, shvatila sam da za mene tu nema mesta. Baš u to vreme počela sam da se bavim modelingom, zahvaljujući čemu sam dobila američku vizu.

* Tada ste drugi put napustili dom i promenili kontinent. Koliko vam je bilo potrebno hrabrosti da biste se upustili u tu avanturu?

– Bila sam junački hrabra, jer nikoga nisam poznavala u Americi. Imala sam agenciju, koju sam, takođe, sama pronašla, radnu vizu i želju da uspem. Što manje razmišljate o tome šta bi moglo da krene naopako, to je bolje po vas. Strahu nema mesta u šou-biznisu. U Njujorku sam se izvesno vreme bavila modelingom, od čega sam lepo zarađivala, ali budući da sam u Ameriku došla da radim svoj posao, put me je na kraju odveo u Los Anđeles.

* I ostvarili ste američki san. A kakva je danas situacija u Holivudu? Čini se da konkurencija nije bila nikad veća?

– Glumačka industrija više nije koncentrisana samo na Los Anđeles. Gde god postoji mogućnost da se potroši manje novca, filmadžije idu tamo da snimaju. Danas se mnogo radi u Atlanti, Čikagu… Morate da naučite kako da se izdvojite iz mase. Mnogo nas je. Zato sam počela da se bavim producentskim poslom i da sama sebi pišem projekte. To je najpre učinila Lena Danam sa serijom „Devojke“. Danas produkcije žele da kupe upakovan proizvod. Lakše im je to, nego da organizuju ljude da nešto osmisle. Gluma je nestabilan posao, ali kad sebi stvorite više mogućnosti, to vam daje sigurnost. U Holivudu preko noći možete da uspete, ali i da izgubite sve.

* Šta je to što ne propuštate kad ste u Beogradu?

– Kako čovek može da dođe u Beograd, a da ne izađe u provod? Ranije se dešavalo da odem sa prijateljima na kafu, a da stignem kući u tri ujutru. Rekla sam im kako sam sada ovde samo da bih radila. Pre neki dan sam uspela da im se iskradem oko 23 časa, pa su me grdili kako odlazim taman kad je počela zabava. U Beogradu ima mnogo toga lepog da se vidi. Sviđa mi se što ovde mogu da šetam gradom. U Los Anđelesu moram da sednem u auto da bih otišla do apoteke. Beograd je moj dom. Ne dolazim često, ne pamtim više nazive ulica, ali gde god da krenem znam gde se nalazim. Ovde su moji prijatelji. Stekla sam mnogo prijatelja i u Americi, ali tamo si uvek stranac. Nedostaje mi da se šalim na srpskom. I pekare! Ima ih i u Los Anđelesu, ali kod nas su one prave. Možda je tako i bolje. Ovde bih bila kao tenk. Ali, obećala sam da ću jedan dan dati sebi oduška. Ima da jedem ćevape, pa da izađem u provod i igram do zore, a onda ujutru da odem na burek!

Foto Izvor Privatna arhiva, Novosti