Došao je i taj ponedeljak 2. marta, i došlo je to veče kada je 21.00 posle dugo
čekanja na kanalu Nova S konačno
startovala nova sezona krimi serije Ubice
mog oca. Kako ni ranije nismo bili veliki ljubitelji ovog serijala, iz
jednostavnog razloga što smatramo da su naši scenaristi nesposobni da napišu
dobar krimić, ali sasvim svesni da pomenuta serija ima milionski auditorijum –
prinudili smo sebe zarad poštovanja prema publici da odgledamo premijernu
epizodu.
Sasvim očekivano i opravdano, novi
zločin je od prvih kadrova u fokusu nastavka Ubica, a kroz njega, da sad ne spojlujemo o kakvom je zločinu reč –
trknite pa bindžujte preko EON platforme) polako nam se vraćaju stari znanci – Aleksandar Jakovljević (Vuk
Kostić) i Mirko Pavlović (Marko
Janketić). Svakako prijatno osveženje seriji je uvek po meri nam sjajna
Sloboda
Mićalović, kojoj je odlično legla uloga Dunje Dedović, načelnice odeljenja za seksualne delikte. Ponovo
gledamo Tihomira Stanića, Mirjanu Karanović, Slavka Štimca, Anicu Dobru,
Miodraga Radonjića, a ekipa je pojačana i sa Borisom Komnenićem, Mladenom
Soviljem i Vojom Brajovićem. Jedan od inovativnijih trenutaka je i
učešće Brenine snajke, pevačice Aleksandre Prijović koja u prvoj
epizodi izvodi pesmu Duguješ mi dva života.
Da se ne bismo mnogo rasplinuli u
oceni nove sezone, pokušaćemo naš sud da damo kroz objektivne odgovore na dva
ključna pitanja.
Zašto morate odgledati novu sezonu serije Ubice mog oca?
Pre svega zbog toga što, kada je reč o
domaćem serijskom sadržaju, drugog izbora nemate. Ubice su jedina, pa samim tim
i najbolja domaća krimi serija. Ipak, to nije jedini razlog. Svakom trudu uvek
treba odati priznanje. Osmisliti jednu seriju ovakvog tipa, učiniti je iole
zaniljivom, okupiti odličnu glumačku postavu koja bez imalo sumnje čini Ubice mog oca vrhunskom krimi serijom
kod nas, i podariti joj čak četiri sezone života uz najavu za još dve – to je
ogroman uspeh. U svakom slučaju – nećete ništa izgubiti.
Šta nam se ne dopada u novoj sezoni Ubice mog oca?
Kao i u prve tri – serija kao serija.
Smatramo da naše filmadžije, a tu pre svega mislimo na scenariste i dramaturge,
uz sav napor, ulaganja i trud jednostavno nisu dorasli ovom žanru. Nije im u
duhu, krvi, prirodi. I u novoj sezoni su dijalozi, sa pozicije nekoga ko voli
krimi serije (što znači da ta osoba ima debeo staž u ovom žanru) bolni i
nesvarljivi.
Jednostavno, u 21. veku kada je svaki
pedalj prestonice, Srbije i sveta pokriven kamerama i nadzornim sistemima,
nedopustivo je da jedan policijski inspektor izgovori rečenicu – Znam koji je to autobus. Idemo u GSP, da
nađemo vozača, da ga pitamo da li se seća da je ta devojka bila u njegovom
autobusu.
Čoveče, pa u tom autobusu, a to zna
svako ko se njime ikada vozio (moguće da scenaristi nisu) postoji obaveznih
šest kamera koje pokrivaju svaki deo tog autobusa. Zbog takvih PROPUSTA, Ubice mog oca nikada nećemo doživeti
kao ozbiljnu krimi seriju. Dodatno, posle četiri sezone, glumci i dalje
izgovaraju tekst kao da su šokirani onim što govore. Potpuno neprirodno, uz
mnogo teatralnosti i trivijalne drame koja je veliki gušitelj atmosfere. Na
njima i ne bi trebala da bude odgovornost stvaranja dramatičnosti. To je
zadatak kamere, koja je kao i uvek u našim serijama – dosadna, spora,
umarajuća. A govorimo o KRIMI SERIJI!
Veliki plus, što se naš tiče,
kada je reč o Ubicama uopšte jeste
odlično osmišljen segment koji se bavi životnim pričama naših junaka. I to je
ono u čemu su naši ljudi dobri – majstori su čitanja duše i bola. Naravno, samo
kada je reč o ozbiljnim životnim pričama. Čim odlutaju u nešto sa čime nemaju
iskustva, poput scene ispitivanja roditelja ubijene devojke na kauču, dobiju
kinematografsku dijareju koja se ne može gledati.
