Igra sudbine na male ekrane vratila je mnoga poznata lice domaće TV scene koja su obeležila devedesete godine, a ponovo ih gledamo otkako je u Srbiji oživela produkcija domaćih TV serije. Serija „Igra sudbine“ svakako je jedna od najpoznatijih i najgledanijih, pa je tako i sa glumcima koji se pojavljuju u njoj.
Jedno od tih lica je i glumac Boris Pingović koji u seriji tumači lik investitora Nikše Korlata. Biznismena, ali i prijatelja moćne Ade Kanački iz mladosti u koga se hrabra lavica ponovo zaljubila nakon velikog razočaranja u Ivana Ožegovića. I dok se avanturama Kanačkih i Ožegovića ne može sagledati kraj, budući da smo tek kod 400 i neke epizode, Nikša sve više privlači pažnju gledalaca.
Baš nas je zbog toga i zanimalo da saznamo nešto više o karijeri glumca koji je dočarao ovaj živopisan lik. Za one nešto mlađe, Boris je poznat po rolama u serijama „Pet„, „Žene sa Dedinja„, „Lisice„, gledali smo ga i u „Ravnoj gori„, „Sinđelićima„, seriji „Cvat lipe na Balkanu„…
Međutim, Pingović je pre svega pozorišni glumac. Rođen je 18. septembra 1970. godine u Sremskoj Mitrovici, gde završava osnovnu i srednju školu. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu upisuje glumu 1990. godine, a diplomira 1994. godine u klasi profesora Vladimira Jevtovića i asistenta Varje Đukić.
Iste godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu. Prve korake u karijeri gradio je sa kolegom Nebojšom Dugalićem. Obojica su bili stipendisti Narodnog pozorišta i za ovaj period vezuju ga živopisne uspomene.
„Bila su to teška vremena. Inflacija… Tek smo zagazili u glumačku profesiju. Bili smo još mladi i neafirmisani glumci. A Dugalić i ja smo svirali od ranije pa smo se dogovorili da spojimo lepo i korisno. Dobili smo ponudu da sviramo na platou ispred Doma omladine i rekli smo – Što da ne.“
Iako obijica stipendisti Narodnog pozorišta, nisu se mogli mnogo osloniti na nju jer je ona u to vreme iznosila tri marke.
I to ako ih promenite po povoljnom kursu. Jer posle sat-dva to je lako postajala jedna marka i manje…
Prvi profesionalni muzički angažman je bio na platou ispred Doma omladine. „Bila je neka nedelja sećam se, porodični ručak, Nebojša me je pozvao telefonom i rekao mi da nam nude „ozbiljnu tezgu“.
– Ej, Vladica Milosavljević mi je sredila kontakt i pozvali su nas da napravimo repertoar i počnemo sa svirkama ispred Doma omladine jednom nedeljno. Mogu ti reći da je lova fenomenalna.
– Ok, super… A koja je cifra?
– Moraš da sedneš pre nego što čuješ…
– Ma daj reci… Evo naslonjen sam na komodu.
– Čoveče, 15 maraka za veče.
S moje strane slušalice je bio muk…
– Al to nije sve, reče mi Dugalić, dobijamo 15 maraka po čoveku!.
I tako je počelo – ispričao je svojevremeno Boris u intervjuu za Kurir, takođe otkrivši da je baš sa Nebojšom Dugalićem 1996. godine boravio na Svetoj Gori.
Tamo su se u razgovoru sa ocem Pavlom, jednim starim monahom, dotakli
poziva – glumac.
– Čime se deco bavite?
– Mi smo oče glumci.
I onda duga pauza, gleda nas otac Pavle, pa reče:
– Pa dobro, nije to tako odvratno.
Pitam ga kako izgleda Sveta gora, da li je van ovog sveta, van ovog vremena kao što pričaju.
„Sveta gora nije neka tamo obala, ili neko tamo parče kopna sa veličanstvenim manastirima… Pravi doživljaj je onaj u tebi kada kročiš na njeno sveto tlo i bivstvuješ tamo. Meni je poseta Svetoj gori značila mnogo. Bilo je to kada mi se otac upokojio i zaista mi je bilo potrebno to iskustvo. Prošao sam celu Svetu goru peške. To je jedno unutrašnje putovanje… Spolja su samo kulise.
Bio je običaj da se, kada iznose svete mošti i relikvije posle službe, zamole oni koji su inoverni da napuste prostoriju. I onda dođu i kod nas i pitaju smo odakle smo, a kada bi čuli da smo Srbi zamolili bi da obavezno ostanemo. Tih godina je Sveta gora bila jedno od retkih mesta gde su nas Srbe dočekivali raširenih ruku.
Vera je prirodna potreba čoveka.
Ima onih koji kažu – Ja ne verujem. Da, ali opet veruješ u to. Život, kao i vera, ima pozitivan a ne negativan predznak.“
BONUS VIDEO Aleks Igo – Nova krimi-drama samo na kanalu FOX CRIME
