Čime nas je OPČINILA serija IGRA SUDBINE? Teško je ne voleti – ADU KANAČKI!

Istorijske drame, zakulisne radnje državnih službi, kontroverzne misterije srpske elite sa početka 20. veka, urbani mitovi, i moderni krimići. Ukratko, nema teme kojih se domaći tvorci serijskog programa nisu dotakli u potrazi za dobitnom formulom koja bi im, logično, obezbedila ekonomski isplativ rejting. Uz dosta muke i uloženog novca neki su tokom prethodnih godina u tome i uspeli. Međutim, TV PRVA, uz minimalan napor i isti toliki rizik, već drugi put za redom na scenu stupa sa kartom koja kupi talon. Posle Istina i laži, pošlo im je za rukom da i sa Igrom sudbine osvoje laskavu titulu jedne od najgledanijih domaćih serija.

Istina je, i to nećemo kriti – kada smo pogledali prvu epizodu serije Igra sudbine, reč šok (i to svime što smo tokom tih pola sata videli) bila bi preblaga da opiše naša osećanja. Od scenografije, preko kostimografije, glume do scenarija, sve je bilo pogrešno, loše i nedopustivo… A onda se dogodila – MAGIJA. I Igra sudbine postala je serija bez koje ne završavamo dan. A evo i zašto…

Ada Kanački – majka, šefica, kraljica

Teško je reći šta je to čime nas je Igra sudbine toliko opčinila da je postala neizostavni deo svakog dana. Ili možda nije?

Jednostavno, sve je to – igra sudbine. Telenovela je po pravilu žanr čija je funkcija da laganom radnjom opusti i ponudi čoveku posle svakodnevnog stresa mogućnost da zaboravi na to da ga bole stopala, kolena, kukovi, kičma, vrat i glava. A zatim kreću unutrašnji organi i ostala posledična oboljenja života u Srbistanu. I onda mu se, posle te surove stvarnosti , nešto posle 21.00 na TV Prva pojavi ona – Ada Kanački. Žena. Srpkinja. Žiteljka tog istog Srbistana koji uzevši u obzir njene životne probleme i poglede na društvo u kom vlada hrabro kao lavica i mudro poput sove, ipak, malo više podseća na Pariz. A zašto i ne bi, kada nam na početku serije, Ada u sumorni Beograd, dolazi upravo iz Pariza. Navikla žena, što da menja…

I tu na scenu stupa magija telenovele. Srceparajućim zapletima u kojima se po običaju ne zna ko je čije dete, a ko čija majka ili otac, i ko koga voli, mrzi i potajno obožava, uz neizostavni trio – sponzoruša, Negativac Antihrist i batler poznatiji kao „čovek za sve“, ruši sva merila dobrog ukusa, kriterijume kvaliteta, urušavajući i vas kao ličnost. Sve dok ne izgovorite rečenicu koja se, priznajemo, otela i nama sa usana – Pa što naši ranije nisu počeli da snimaju telenovele, Milica Milša bi do sada bila DIVA!

Nema greške. Milši je uloga Ade Kanački legla kao nijedna u životu. Ali ni to nije ništa čudno. I jadni Brajan Kranston je tavorio dok mu se nije dogodio Breaking bad. A onda se rodila LEGENDA!

Sve u vezi sa limunadom IGRA SUDBINE je zabavno i sjajno. Toliko da vas ne brinu ni propusti kad, recimo, Ada razgovara isključenim mobilnim telefonom, ni taj što njen bivši sin već pola serije nosi uvek samo jedno odelo, ni to što Sofija Šubarević ima manekenske proporcije samo u paralelnom univerzumu, pa čak ni suluda imena koja su im scenaristi nadenuli. Na Adu Kanački smo još nekako pristali, ali kad joj se pojavila svekrvica, francuska grofica Donka, koja nije bila informisana da joj je sin Boško umro pre nekih 20-30 godina, bili smo u potpunosti razoružani. 

Jednostavno, Igra sudbine se tako poigrala sa nama da smo bez mnogo odupiranja pristali na njena pravila, čak i protiv naših ubeđenja. Tako danas, s ponosom priznajemo – MI VOLIMO ADU KANAČKI, i gledaćemo je do poslednjeg daha. Jer Ada je žena za primer, koju  ništa ne može iznenaditi. Osim možda Vukašina, ako ponovo padne na Donkin šarm. A Donkica, đavolica, ne gubi časa…