Milica Milša tokom poslednje dve godine zahvaljujući seriji „Igra sudbine“ važi za jednu od najpopularnijih domaćih glumica na malom ekranu. Istina, Milšu je popularnost pratila tokom cele karijere – od manekenskih dana, preko uloga u serijama Siniše Pavića, pa sve do danas kada kao Ada Kanački ne silazi sa prestola omiljenog TV lica.
Ipak, posle svih tih godina, umerenost, skromnost i hod po zemlji, a ne po oblacima u kojima je lako mogla davno da se izgubi i danas su odlika, prema mnogima, jedne od najlepših domaćih glumica. A zahvalnost njima, kako priznaje, pre svega duguje svojim roditeljima, ali i skladnom braku sa Žarkom Jokanovićem.
-Moji roditelji su bili divni. Uvek su bili tu da me posavetuju, nikad da me stegnu. Bili su moja podrška, uvek uz mene bezuslovno. Kad posmatram moje odrastanje, uvek njih vidim kao prave uzore roditeljstva. To su ljudi koji vam daju mogućnost da sami izaberete već od detinjstva put kojim želite da idete. Ako želite da idete na balet, jezike, šta god vas privlači, ali vas ne teraju da se posle opredelite samo za to već vam jednostavno ostavljaju mogućnost izbora, da vidite kako biste se snašli u tome. U vaspitanju mog Antonija, vodila sam se i vodim se istim načelima. Smatram da je uloga roditelja ta da pusti dete da samo izabere svoj put – otkrila je Milica Milša gostujući u jednoj TV emisiji.
Prisećajući se dana kada su se ona i Žarko Jokanović upoznali, Milica je otkrila da je uz mnoge stvari kojima ju je Žarko osvojio, opčinio i zatim se tokom godina pokazao kao njen najbolji izbor bio i odnos koji je on izgradio sa njenim sinom Antonijem još od malih nogu.
– Kad je Antonije bio mali, on je rekao tepajući: „Slusaj mama ako ces ti da se razvedes, ja cu da ostanem sa tatom“ – prisetila se Milica uz osmeh, priznajući da je njen put do glume imao brojna skretanja, ali ju je ipak doveo tamo gde je želela.
– Kao mala prvo sam poželela da sviram klavir. Posle toga bilo mi je zanimljivo, kao i svakoj devojčici da se bavim baletom. Međutim, kada smo došli u školu, instruktori su me pogledali i bili veoma realni. Rekli su da sam jednostavno previsoka za balet. Dodatno, u tom periodu nosila sam „milvoki mider“, jer mi se zbog prebrzog rasta već sa 5 godina iskrivila kičma i dobila sam skoliozu. Već sa 10 godina imala sam današnju visinu, odnosno nekih 175 centimetara. Jednostavno, nisam bila za balet. Mojim roditeljima su rekli da me upišu na košarku, ali u tome se apsolutno nisam snašla. I tako je na red došlo manekenstvo. Manekenstvo sam volela, uživala sam. Kratko sam se time bavila, ali divne prijatelje sam stekla, sa mnogima se i danas družim – priznala je Milica, otkrivši da ona, nažalost, nije uspela uhvati deo zlatnog doba manekenstva u Jugoslaviji, ali da je koliko-toliko pristojno zarađivala od ovog posla.
– Moja generacija od jednog sajma kad sam počela da se bavim manekenstvom mogla je sebi da priušti, recimo, frižider. Generacije pre mene, međutim, lepo su živele. Mogla su da se kupe kola, a danas može, recimo, šerpa.
Govoreći o gubitku roditelja, Milica je uz suze priznala da je to poraz sa kojim se čovek nikada ne pomiri.
– Gubitak roditelja nikada nisam pretrpela. To je nešto strašno. Imate osećaj kao da su vam duhovni udovi amputirani. Izgubila sam titulu deteta, nečije ćerke.
