Poslednji Srbin u Hrvatskoj – serum za regionalne predrasude!

I sama pomisao da se u istoj rečenici nalaze Hrvati, Srbi i zombiji zvuči kao vic ili možda kao jedna od brojnih pošalica na političke, nacionalne ili istorijske teme.

Ova tri entiteta, međutim, nisu samo ostala u toj rečenici, već su postali deo jedne šire priče, one fimske. A u njenih 90 minuta stali su i bankrotstvo države, sve veće klasne razlike i voda, koja je dragocenija od nafte. Kada se u vodi nađe zombi-virus, zagrebačkog bonvivana Miću nadiruća zombi-epidemija zatiče potpuno nespremnog…

To je, ukratko, siže satirične zombi-komedije „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ reditelja Predraga Ličine. Film, čiji je provokativan naslov bio fitilj za burne reakcije, bio je povod za razgovor sa njegovim scenaristom i rediteljem Predragom Ličinom. 

Sam naslov filma „Posl(j)ednji Srbin u Hrvatskoj“ zvuči (manje ili više) provokativno. Kako je on od doživljen u Zagrebu, a kako ovde?

„U poslednjih dva meseca, otkako je film dovršen i otkako su krenuli trejleri, reakcije su prilično pozitivne. Ljudi se uglavnom zabavljaju, šeruju video-materijale, taguju se za odlazak u bioskop, lepe smajlije. Određene radikalno desne strukture u Hrvatskoj glasno su negodovale kad je film dobio sredstva na konkursu HAVC-a (Hrvatski audiovizualni centar, prim. aut.), valjda zato što se u naslovu filma spominje reč ‘Srbin’, pa iako je on poslednji, po njima je nedopustivo da se ta reč pominje u bilo kojem kontekstu. Verovatno su i neki od njih i videli trejler, pa nisu znali šta sad da rade. Onda su očito odlučili da odustanu od mene i počeli da se bave prečim stvarima kao što je predsednica Kolinda koja ih je neki dan izdala jer je rekla da je pozdrav ‘Za dom spremni’ nedopustiv. U Beogradu su reakcije slične kao i u Zagrebu. Dakle, jednako dobre.“

Može se pretpostaviti da su prve i, možda, najglasnije reakcije stigle od onih koji film nisu ni pogledali?

„Odnosno od onih koji nisu pročitali scenario. Halabuka se, kao što rekoh, digla odmah nakon što je scenario dobio sredstva na konkursu. Reakcije su išle do te mere da su ljudi izmišljali o čemu se u filmu radi. Izdvajam jednu od izmišljotina: ‘To je film o prekomernom granatiranju Knina za vreme Oluje, u čijem središtu su dva mlada geja – jedan je Hrvat, a drugi je Srbin, i oni beže pred zlim Hrvatima…’ Ponekad ozbiljno sumnjam šta je neograničeno, ljudska glupost ili mašta.“ 

Priča filma dešava se u bliskoj budućnosti, u kojoj je nastupio potpuni kolaps. Zombiji sve više uništavaju ljudsku vrstu, kojoj preti opasnost od izumiranja. Odakle ideja, pre svega scenaristi Predragu Ličini, da u ovakvu apokaliptičnu viziju sveta uklopi u domaći, odnosno kontekst (post)savremene Hrvatske?

„Kolaps se dešava samo u Hrvatskoj u koju su neki zlikovci ubacili smrtonosi virus koji pretvara ljude u nakaze. Takođe, u bliskoj budućnosti u Hrvatskoj količina stanovnika je manja za milion i po od današnje – to je možda i najrealističniji element ovog filma. Verovatno je ideja potekla od masovnog iseljavanja. Hrvatsku je u poslednjih 29 godina napustilo 800.000 ljudi. Za 200 godina ovde neće više biti nikog. Neki narodi nestaju, a na njihova mesta dolaze drugi narodi. To je uobičajna to stvar u istoriji planete Zemlje. Ni Srbi, odnosno Srbija neće proći bolje. Samo će se to u Srbiji dogoditi nešto kasnije.“ 

U takvoj situaciji, sedam godina pošto je Hrvatska bankrotirala, sve se raspada, a na sve to, zaražena voda pretvara Hrvate u zombije. Imun je jedno „nebeski narod“. Da li ovde lokalni Srbi postaju meta onih koji bi hteli da izbegnu „zombifikaciju“?

„Postaju meta u tom smislu da postaju spas za sve zaražene. Ne samo Hrvate, nego i za ostale narode koji žive u Hrvatskoj – Italijani, Mađari, Bošnjaci, Česi ili Rusini.“

Ispada da su lokalni Srbi ti koji Hrvate zombije „vraćaju“ nazad, budući da se od njihove krvi može napraviti serum koji ih ponovo pretvara u ljude?

„Da, ali za to nema nekog logičnog objašnjenja. Jedostavno – tako se to desilo. Kad mi je napamet pala ideja da bih radio film u kojem su neki ljudi otporni na zombi virus, isprva sam smislio da su otporni ljudi koji imaju krvnu grupu B+. Onda mi to i nije baš bilo smešno jer je preočekivano, kao i na primer da imuni budu samo ljudi plavih očiju. Onda mi je napamet pala ideja da pripadnici komletnog naroda budu imuni. Kako je glupo da to budu Hrvati jer čine većinu stanovništva i film bi trajao 10 minuta, onda mi je napamet pala određena nacionalna manjina. Izbor je, logično, pao na najmnogobrojniju nacionalnu manjinu u Hrvatskoj, a to su Srbi! Time je mogućnost izlečenja zaraženog stanovništva mnogo veća nego da su otporni Italijani ili Mađari.“ 

Ko je tu kome onda potrebniji? Da li se iz takvog odnosa rađa još veći sukob ili, možda, akteri ove apsurdne situacije shvataju da im je saradnja u obostranom interesu?

„U većini slučajeva podjednako su potrebni jedni drugima, ali nažalost do te spoznaje ljudi dođu tek kada se nađu u zajedničkom paklu – kada ih pohara poplava ili neka opaka boleština, mada se i onda prebrojavaju krvna zrca. Čini mi se da bi odnos ova dva naroda došao do ‘skandinavskog’ modela tek onda kada bi ih jednog dana napala neka inteligentna vrsta iz svemira.“ 

Usled zaraze i rastućeg broja zombija, Hrvatska je ograđena bodljikavom žicom kroz koju teče struja… Čak i onome ko nije gledao film sam njegov opis izgleda kao da u njemu ne postoji nijedan momenat koji nije refleksija bliske prošlosti, akutelne sadašnjosti, ili možda čak neke bliske, i ne baš svetle, budućnosti?

„Budućnost u većini naučno-fatastičnih filmova nije svetla – ona je crna i distopijska. To znači da kod nas budućnost može biti samo još crnja nego u ostatku sveta, jer naša je budućnost abnormalno povezana s našom prošlošću. Kako svakodnemo možemo da čitamo, gledamo i slušamo u medijima, ja zaista ne znam ko je na ovoj planeti imao težu istoriju od Srba i Hrvata – ni Indijanci, ni afrički crnci, ni Rusi, ni Kinezi. Ponekad mi se čini da sadašnjost kod nas niti ne postoji.“

Da li su, radeći na filmu „Posl(j)ednji Srbin u Hrvatskoj“, scenarista Predrag Ličina i reditelj Predrag Ličina imali kakvih nesuglasica ili su, ipak, dobro sarađivali?

„Ah, kod scenariste postoji taj problem što kad piše i ne razmišlja preterano o tome gde živi, nego se raspiše kao da živi u produkcijski ‘normalnoj’ žanrovskoj kinematografiji – američkoj ili korejskoj. Onda ne možeš u kadru imati sto zombija, nego deset. Onda ne možeš snimati na 50 lokacija, nego na 20. Onda reditelj malo popriča sa scenaristom, pa zajedno dođu do nekih kompromisnih rješenja.“ 

U filmu se pojavljuju i Slovenci, Bosanci, Albanci… Kako u njemu izgleda „svet“ sa one strane bodljikave žice?

„Čak i ne znamo previše o životu s druge strane žice u bliskoj budućnosti, jer se radnja filma gotovo u celosti odvija u Hrvatskoj . Međutim, ipak neke stvari možemo saznati – naprimer u Federaciji BiH vlasti su zabranile alkohol.“ 

„Glavni Srbin“ u filmu trebalo je da bude Rade Šerbedžija, kao „rezistentni faktor“ od čije krvi bi bio napravljen serum za pretvaranje zombija u ljude. Do toga, međutim, nije došlo, ali je glumačka ekipa šarenolika… Tu su Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović, Dado Ćosić, zatim Bojan Navojec, Sergej Trifunović, Rene Bitorajac… pojavljuje se i Severina… Kako su glumci prihvatili rad na jednoj, za (post)jugoslovensku kinematografiju, krajnje neobičnoj i apsurdnoj priči?

„Da – Rade je trebao da igra sam sebe u tri ili četiri scene, ali nikako nismo mogli da se terminski uklopimo. Ono kako su glumci prihvatili film nabolje će oslikati reči Tihane Lazović a jednoj glumačkoj probi: ‘Ljudi pa mi ovo stvarno snimamo!’“

Izvor B-92

Foto Promo