Dušan Kaličanin: Umem da poludim kao Joca!

Budući da je gluma na Dušana Kaličanina delovala kao magija, nikada nije imao dilemu oko toga čime će se baviti u životu. I danas ne zna kako ga je i kada začarala, ali je oduvek verovao u to da će sa tim izborom biti hrabriji na putu ka boljoj verziji sebe. To ga, kaže, i sada drži i to neguje.

Dušana trenutno gledamo u popularnoj seriji „Istine i laži“ (radnim danima u 21.00 na Prvoj), koja i u trećoj sezoni ima zavidan rejting. A njegov junak Joca jedan je od omiljenih publici.

Da li ste imali slobodu da ga menjate ili je on baš takav po scenariju?

– Joca je menjao mene. Nakon dve godine snimanja neke karakteristike smo razmenili. U početku sam držao strogu granicu između nas, a kada sam kod Jovana uvideo pravednost, lojalnost i profesionalizam, spustio sam barijere i sve više dozvoljavao sebi da ga nadgradim. Joca nije takav po scenariju i kada sam ga osmislio, i kada je kao takav bio prihvaćen od publike, imao sam veliku odgovornost da ga ne pokvarim.

Serija „Istine i laži“ još na početku snimanja najavljena je kao potencijalni hit. I u trećoj sezoni beleži veliku gledanost. U čemu je tajna njenog uspeha?

– Tri generacije u različitim okolnostima preispituju svoje odnose sa ljudima, koji im čine realnost, i tragaju za sopstvenim istinama. Tajna uspeha je baš tu, negde između istine i laži. Ljude ma koliko godina imali, novca ili balansa po kriterijumima koje su prihvatili, život uvek iznenadi nekom novom nijansom koju moraju da, u težnji da stvore sklad, uklapaju u ličnu paletu boja.

Šta još možemo da očekujemo od Joce do kraja sezone? Hoće li biti u iskušenju kad je reč o njegovoj vernosti kompaniji RBG i Radovanu Božiću?

– Tajna Jocinog uspeha je što kada svi misle da je sve već viđeno i da ga svi poznaju, on iznenadi i sebe i druge nečim novim. Biće mnogo iskušenja i biće zanimljivo svakako.

Koliko vam je bilo zabavno u njegovoj koži? Da li vam se desilo da ostanete u ulozi i kad se kamere ugase?

– Nije lako biti u Jovanovoj koži, a još teže u njegovoj glavi. Misli brzo i sve drži pod kontrolom. I garderoba mu je, takođe, takva. Uređen i disciplinovan. Brzo misli, brzo govori, brzo se kreće, a sve to je malo naporno u 6.00 ujutru. Dugo smo snimali i bilo je dovoljno vremena da nađem mehanizam da ne ostajem u ulozi. Ali, priznajem, nedostaje mi!

Ko je zaslužan za vaš originalan stajling u seriji? Da li sami birate odevne kombinacije ili to, ipak, prepuštate drugima?

– Kostimograf, naravno, ima glavnu reč i to je bila divna saradnja. Učestvovao sam i ja, dovlačio razne naočare i delove garderobe iz inostranstva. Ali i sa buvljaka, naravno, samo ako Joca u meni proceni da je baš taj detalj ono što želi.

Kakva je bila atmosfera na setu i saradnja sa kolegama? Verovatno ima i mnogo anegdota, možete li da nam otkrijete neku?

– Saradnja na ovako dugim projektima je specifična. Toliko se vežete za ljude da vam svi nedostaju. Nisam uspeo da se sačuvam od toga i volim tu ekipu. Lepo je kada imate tu povezanost sa kolegama, a to nosi i mnogo anegdota. Najviše se pamte one koje se dese van kadra. Ne bih da prepričavam, jer to nikada nema pravi sjaj kao kada se doživi. Kako da vam, na primer, dočaram situaciju kada u pauzi u ramu na točkićima guram Stefana Buzurovića? (smeh)

Igra istine i laži u životu nam donosi razne izazove, kako se vi snalazite u njoj?

– Uh! Volim istinu, nežan sam i divan u odnosima. Nepravda, glupost i prevare me ruše. Za to nema kompromisa. Strog sam i uplašim se i samog sebe kada poludim. Nisam ravna linija i volim što iskreno reagujem. Tako opipavam sebi puls i znam da još nisam otupeo. Volim da se igram, ali ne i da igram prljave igre, što ne znači da ih ne znam. One su lakše.

Iako je Joca komičan lik, jedan je od onih kroz kojih se preispitujete i saznajete više o sebi. Koja uloga bi vam posle njega bila još intrigantnija?

– Svaka koja ima građu da se za nju uhvatim je intrigantna, ali bih voleo neku prljaviju, mračniju ulogu. Interesantni su mi svi likovi koje igram u pozorištu, jer ih iznova osvajam. Trenutno mi je najveći izazov uloga u predstavi „Strah od leptira“, u kojoj igram sa kolegom Zoranom Pajićem, u režiji Isidore Goncić. Premijeru očekujem početkom juna, u UK „Vuk Stefanović Karadžić“.

Koliko priča o istinama i lažima odslikava našu svakodnevicu? Šta je u njoj najverodstojnije onome što živimo?

– Najutentičnija je i uvek primenjiva borba za istinitost. Svaka generacija preispituje sebe i svoje porodične, ljubavne, prijateljske, poslovne odnose. I to je najlepše, jer su ljudi oni koji nam obeleže život, kroz njih upoznajemo sebe i ono što ćemo kasnije postati.

Budući da je i balet, pored glume, vaša velika ljubav, da li ste nekad imali dilemu kada su ove dve umetnosti u pitanju?

– Nikada! Gluma je uvek imala prednost. Balet je voleo mene, ali sam ja već pripadao glumi.

VOLIM DA ŠETAM BEZ CILjA

S OBZIROM na to da ste na snimanjima po ceo dan, šta vas najbrže relaksira kada vam malo pretekne vremena?

– Volim kada sam sa prijateljima, da se šetam bez cilja, treniram, a iznad svega da budem sa porodicom. Ona je ogledalo koje u tišini koriguje sve naše mane.

Izvor Novosti

Foto A. Krstović