NINA NEŠKOVIĆ, junakinja serije PREŽIVETI BEOGRAD – ljudi sa strane moraju DUPLO DA SE TRUDE!

Čari glume Nina Nešković osetila je već sa 16 godina, kada je dobila prvu ulogu u domaćoj seriji „Priđi bliže“. I pre toga ju je privlačila scena, ali kada je prvi put iskusila igru u kojoj je neko drugi, za nju više nije bilo dileme. Imala je sreću da upiše Akademiju iz prve, ali i da nije, kaže da nikad ne bi odustala. Mladu i lepu glumicu trenutno gledamo u seriji „Preživeti Beograd“, subotom, u 21.00, na Pinku. Njena junakinja Ružica nalazi se pred ogromnim iskušenjima i izazovima – ostaje nam da vidimo i da li će uspeti da se izbori sa njima i ostvari svoje snove.

– Bila sam presrećna kada mi je reditelj Đorđe Stanimirović javio da ću igrati Ružicu. Ova serija je drugačija od mnogih koje gledamo na televizijama i zbog toga mi je drago što sam deo nje. Čak sam u njoj prepoznala i svoju porodičnu priču, jer su se moji roditelji upoznali u Studenjaku. Eto sad imam priliku da i to njihovo iskustvo, na neki način, oživim kroz dogodovštine moje junakinje.

Da li je još veći izazov to što vam je ovo prva glavna uloga?

– Ako uzmem u obzir da sam snimala 60 dana kontinuirano, što je za mene veliko iskustvo, onda jeste. Ali mislim da ne postoje male i velike uloge, čak se više pamte neke epizodne.

S obzirom na to da ste Beograđanka, da li vam je bilo teže da doživite ovu seriju?

– Kroz iskustva svojih roditelja sam već otprilike znala kako sve to izgleda. A ja sam oduvek želela da makar godinu provedem u Studenjaku. Taj način života mi je zanimljiv, to zajedništvo, druženja… Verovatno bih bila loš student, jer bih stalno „visila“ po žurkama (smeh). Eto, ta želja mi se ispunila kroz seriju. Pripremajući se za ulogu, razgovarala sam i sa kolegama sa klase koji nisu iz Beograda. Njihova polazna tačka je drugačija nego naša. Mi smo, na neki način, sigurni u svom gradu i kod nas se mnoge stvari podrazumevaju. A oni koji dođu moraju duplo više da se potrude, pa su im i ambicije veće. Sećam se kada je moja najbolja drugarica i koleginica Marta Bjelica, koja takođe nije iz Beograda, jednom prilikom tražila stan usred zime, zato što joj je istekao ugovor u prethodnom. Tada to nisam doživljavala kao neki problem. Tek kada sam se, gradeći svoj lik, bavila ovom temom, shvatila sam koliko je tim ljudima teže nego nama. U malom mestu više su zaštićeni, sreću iste ljude, znaju šta od koga mogu da očekuju, i u tom smislu je dolazak u Beograd za njih veliki šok.

Ko je Ružica, devojka iz Zabojnice – sela pored Kragujevca?

– Ona je devojka sa stavom, koja misli svojom glavom uprkos svim izazovima. Dolazi iz problematične porodice. Ima oca alkoholičara koji vara majku, zbog čega je ona na antidepresivima. I pored svega toga, Ružica odlučuje da ode u veliki grad i proba da uradi nešto sa svojim životom. Inače, ona i ja imamo isti temperament. I ja sam pravdoljubiva. Zbog nekih svojih postupaka sam često, kad sam bila mlađa, upadala u probleme. Ali ne mogu da ćutim i ne odreagujem na nepravdu, čak i ako nema veze sa mnom.

Najveći izazov bio vam je šumadijski izgovor, kako ste ga savladali?

– Valjda dobro (smeh). Bio mi je težak zato što nikada nisam imala dodira sa Šumadijom. Osećala sam i veliku odgovornost prema ljudima koji su iz Zabojnice. Bilo bi mi krivo ako bi neko pomislio da ga ismevam. Zato sam se trudila da zvučim verodostojno, kao da sam jedna od njih. U tome mi je mnogo pomogao lektor Radovan Knežević, koji je i profesor na Akademiji – svaku epizodu sam prošla sa njim. I Marta mi je pomagala, jer su njeni iz Kruševca, gde se slično govori. Takođe sam i privatno vežbala sa prijateljima, čak sam i na moru „smarala“ društvo. Na setu su, u jednom trenutku, svi počeli da se zezaju i pričaju kao Ružica.

Gledali smo vas i u „Državnom službeniku“, gde ste igrali prostitutku Maju. Da li ste bili u dilemi kada su vam ponudili ulogu?

– Verujem da sve uloge dođu u pravom trenutku. Ali, nije mi bilo prijatno kada sam pročitala scenario. Razgovarala sam i sa koleginicama i sa starijim bratom, bila mi je potrebna njihova podrška. Kada sam došla na set i snimila prve provokativne scene, shvatila sam da to nije toliko strašno. Naravno, neprijatno je dok ne počne, ali onda shvatiš da se i drugi tako osećaju, čak i reditelj, koji ima toliko iskustva. Onda ti bude nekako lakše.

Zašto su ljudi sa margine interesantniji za igranje?

– Zato što su misteriozni, inspirativni, moraš dobro da ih analiziraš. Kroz njih se preispituješ, tražiš odgovore, opravdanja, zamišljaš sebe u sitaucijama koje nisu obične, svakodnevne. Posle Maje pribojavala sam se da ne uđem u kalup i dobijam slične uloge, zato me je obradovala Ružica, jer je potpuno drugačija. Ali, volela bih da zaigram i u nekom akcionom filmu.

Budući da ste do sada igrali u šest domaćih serija, sledeći izazov bi vam verovatno bio da se pojavite i na velikom platnu?

– Priželjkujem da igram u nekom filmu. Još nemam to iskutvo. Nije mi do sada stigla nijedna ponuda, mada sam bila na nekim kastinzima. Do sada su mi se „otvarale“ samo serije i predstave.

Privatno su vam cimerke koleginice sa klase – sa Jovanom Stojiljković ste igrali u seriji „Jutro će promeniti sve“, a sa Martom Bjelicom podelili kadar u „Državnom službeniku“.

– Sve tri smo bile u klasi kod Dragana Petrovića Peleta i dugo se poznajemo. Doživljavam ih kao rođene sestre. Živimo već godinu zajedno i baš nam je uzbudljivo. Dobro je što svaka ima svoj prostor, tako da nikada ne smetamo jedna drugoj, a i retko smo kod kuće. Zanimljivo mi je to što nas još od Akademije kolege nazivaju klanom. U početku nam je to smetalo, a danas, kada dođe vreme za zajedničko druženje, u šali često kažemo – klan zaseda.