Connect with us

TV

Vučić, ipak, JAČI!

Published

on

U Srbiji zabavi nikad kraja. Bilo da je reč o politici, estradi, socijalnim pitanjima, kulturi ili umetnosti, uopšteno gledajući naša stvarnost u medijima tretira se kao jedan veliki šareni rijaliti mjuzikl – red pesme, malo igre, suza, smeha, drame i akcije. A sve to pod 24 pod budnim okom TV kamere. Zbog toga i nije čudno što je gostovanje predsednika republike Aleksandra Vučića na javnom servisu, od jednog civilizacijski tako svakodnevnog čina za tili čas dobilo konture pravog rijaliti šoua.

Opozicija u maršu na zgradu RTS-a, predsednik u pohodu na istu, rešen da pojavljivanjem u emisiji “Upitnik” Olivere Jovićević dokaže da predsednik nikad ne uzmiče, jer, prema svim zakonima moći, samo tako može biti predsednik. A narod gleda, plješće i iščekuje da šou zaigra… Olivera, pak, uložila je maksimalan trud u svoj performans, i sa novom nadogradnjom kose hrabro se odazvala svim izazovima novinarskog poziva.

“Teško je boriti se protiv mene, savest mi je čista”. Ovo su reči kojima je predsednik obeležio svoje gostovanje na RTS-u, ali pravo pitanje jeste to u kom trenutku je sloboda govora postala pitanje borbe za istu, i to u zemlji u kojoj daleko minornije i nevažnije osobe imaju pravo na celodnevno TV debatovanje.

Tako, na primer, celokupan akademski kadar starleta, od ranog jutra kad petlovi zakukuriču imaginarijumom u Šimanovcima ne prestaje da kokodače o čemu stigne, sve dok ih isti petlovi narednog jutra ne isprate u krevet (pobogu, kad te žene uopšte spavaju), ali predsednik Srbije da bi se na sat obratio naciji i preneo narodu Srbije krucijalne poruke od životne važnosti mora da se probije kroz kordon onih koji dele mišljenje da je dovoljno govorio.

Bez želje da zađemo u političke podele i deobe zasnovane na odnosu pozicije i opozicije, a uz opasku da je opozicija još jednom dokazala da joj je glavno sredstvo za sticanje vlasti želja da obore trenutnu i ne ponude ništa što već nije viđeno, koncentrisaćemo se na učinak Vučićevog gostovanja u Upitniku.

Ukratko, ono je sasvim nedopustivo ostalo u senci toga što je uopšte realizovano. Jer otpočetka, u gostovanju nije ni bila poenta. Kada predsednik jedne zemlje gostuje na nacionalnoj televiziji, pogotovo kada je reč o državnom javnom servisu, poruke koje će on preneti putem tog medija moraju imati težinu, biti od nacionalnog značaja i određivati pravac u kom će se nadalje kretati državna politika, ali i život naroda. Ipak, to nije slučaj i u Srbiji.

Da nije informative, da nam te poruke ponove, i ponove, i ponove… njih se sutra iz originalnog izdanja niko ne bi ni sećao. Jer je, kao što smo to na početku rekli, u Srbiji sve samo zabava. Na dan, sat, 5 minuta. A nakon toga sledi nova tura zabave u kojoj suština gubi bitku od forme. Stoga i nije čudno što se reči Miljane Kulić, poput Andrića, prenose sa kolena na koleno, a predsednikovo gostovanje na RTS predstavlja pravi mali Boj na Kosovu. Protestanti, hapšenja, automobili koji se zaleću u policijske kordone… Toliko puta viđeno. Ljudi nezadovoljni, sasvim jasno. Spremni da podignu glas, po pravilu – kasno. Ne na izborima, već na ulici. Jer tu je zabava. A Srbi su, ipak, narod željan kvalitetne zabave. One prave – ulične, jer kad bismo se uzdigli iznad ulice, to bi već bila kultura. A ona je teška za održavanje, i zahteva znatna ulaganja. Dok je nama Miljane, takav trošak nam ne treba.

Continue Reading
Advertisement