Zofija Vihlač – Umalo sam POGINULA snimajući SVET U PLAMENU!

„Svet u plamenu neobična je priča o običnim ljudima u jednom od namračnijih trenutaka savremenog sveta, a čini mi se i u istoriji čovečanstva uopšte“. Ovim rečima poljska glumica Zofija Vihlač,  zvezda serije Svet u Plamenu pokušala je da opiše radnju serijala koji ćemo od 10. novembra redovno pratiti na kanalu Epic Drama od 21.00, kada smo se u oktobru susreli na svetskoj pretpremijeri u Varšavi. Tada je poručila da je reč o jednom od najposebnijih projekata na kojima je do sada radila, jer je tematikom vezan za tragičnu istoriju koja se i danas oseća na svakom koraku kroz njenu zemlju, ali i kroz celu Evropu.

– Ovo je serija o ljubavi, slobodi i želji da budeš slobodan kada je to nemoguće. Kada ti neko ko ničim to ne zaslužuje, samo svojom silom i nadmoćnošću uskraćuje pravo na život – otkrila nam je u razgovoru Zofija, dodajući da je Svet u plamenu za nju, kao mladu devojku još na početku života i karijere, bio izuzetno emotivna priča, budući da govori o sudbini mladih pred kojima je u tom strašnom istorijskom trenutku bilo još toliko lepota i prilika koje su im preko noći oduzete Drugim svetskim ratom.

Kako ste se pripremali za ovu ulogu?

Od prvog kadra trudila sam se da stvorim Kasju Tomašecki, devojku koju glumim u seriji, iz nekog svog ugla. Razmišljala sam o svim onim detaljima koji je čine kao osobu. O tome koje bi knjige volela da čita, kakva bi ona osoba bila, šta bi volela da radi u slobodno vreme. Istraživala sam mnogo o Varšavi iz tog vremena. Zamišljala sam kuda bi volela da odvede Harija (Džona Hauer King) na prvi sastanak. Koji bi bili njeni strahovi, njene najveće slabosti. Sve to zaokružilo mi je sliku o Kasji kao devojci koja je preko noći stasala u ženu u tim strašnim okolnostima.

Šta je to čime vas je Kasja oduševila kao lik?

Njena hrabrost, svakako. Od devojke koja je okružena porodicom i prijateljima koji je vole, odrastajući u jednom od najlepših gradova Evrope, srećno zaljubljena u mladog Britanca, ona postaje nevina žrtva u igri tuđih megalomanskih izopačenih ambicija pred kojima ljudski život nema nikakvu vrednost. Njena stvarnost postaju tuga, smrt i bombe. Toliko ljudi tog vremena doživelo je tu istu nesrećnu sudbinu za koju se svi molimo samo da se ne ponovi. Još jedna važna stvar zbog koje mi se dopala Kasja je činjenica da ona nije mamina i tatina devojčica. Veoma brzo ona ostaje bez njih, a li se bori u svakoj sekundi svog života – za braću, za Harija, za otadžbinu, za sebe. Za mene je ona snažan uzor.

Mnogi od nas sa ovih prostora među svojim porodičnim pričama imaju te strašne uspomene nekog od predaka koji su iskusili najgore trenutke rata. Da li ste se u stvaranju Kasjinog lika poslužili nekom od tih priča?

Moja baka u to vreme živela u malom selu u Ukrajini, tako da nije doživela ono najgore od rata što mnogi Poljaci, nažalost, jesu. Ipak, često sam slušala njene priče o tome kako je bilo živeti u to vreme, i ostao mi je utisak da pečata tog rata niko nije bio pošteđen. On se duboko, kroz generacije potomaka urezao u našu svest, tako da je nemoguće da te priče o njemu zaobiđu. A najvažnije od svega jeste da to i ne dopustimo. To je jedini način da sprečimo da se nešto tako ne ponovi.

Koji vam je bio najveći izazov tokom snimanja serije?

Postoji jedna scena u prvoj epizodi koju ću pamtiti kao verovatno najupečatljiviju sa snimanja Svet u plamenu. To je sam kraj epizode kada, da bi ga spasila, Kasja ubacuje mlađeg brata Jana kod Harija u voz i menja svoj život za njegov pruživši mu tako spas od Nacista u velikoj Britaniji. Scena je zahtevala od mene da prislonjenje ruke na staklo vrata voza trčim uporedo sa vozom nekih dvadesetak metara. Ponavljali smo tu scenu nebrojeno puta, i to na samom kraju dana posle iscrpljujućeg celodnevnog snimanja. U jednom trenutku, dok sam tako trčala uz voz, noge su mi jednostavno otkazale, od umora sam izgubila korak, i srušila se celom dužinom na stanični peron. Poslednjim atomima snage, zadržala sam se na ivici perona da ne padnem direktno na šine pod točkove voza. Tek kasnije shvatila sam da je to bio dan koji je mogao tragično da se završi. Mogla sam da poginem.

Da li vam prija to što vas u medijima zovu poljska Dženifer Lorens?

I u Srbiji ste čuli za to (smeh)! Nemam ništa protiv toga, smatram da je ona sjajna glumica, i normalno, volela bih da uspem u glumi kao ona. Ipak, gradim neki svoj put. Ko zna, možda će neku mladu glumicu za nekih petnaestak godina novinar upitati – da li vam prija što vas porede sa Zofijom Vihlač (smeh).