Najnoviji turski istorijski filmski spektakl „Turci dolaze“
pojavio se u bioskopima u toj zemlji, a biće prikazan i širom sveta. Antijunak
filma Kralj Lazar u filmu se kune da se neće smiriti dok ne popije krv iz
lobanje sultana Mehmeda, u čemu mu pomažu glavni vitezovi — Milošević i
Karadžić.
Turci
su u filmu prikazani kao pošteni i moralni, „verni pravom Bogu Alahu“, i oni se
ovde bore protiv tiranina Lazara, koji u pohodu da stvori Veliku Srbiju
zarobljava ženu pokojnog oca sultana Mehmeda Maru Branković i Mehmedove
konjičke vojnike Akandžije.
Radnja
je smeštena u 15. vek, iako nema nikakvih realnih dodirnih tačaka sa stvarnim
događajima u tom istorijskom trenutku.
Spektakl
sa Lazarom, Miloševićem i Karadžićem…
Film
na specifičan način opisuje „kralja Lazara“ kao krvoločnog osvajača žednog krvi
sultana Mehmeda Osvajača. Kao Lazarovi glavni saradnici prikazuju se vitezovi
Milošević i Karadžić, što otkriva i propagandnu nameru autora da sa poznatim
prezimenima iz savremene istorije Srbije i uvreženim paradigmama — prikaže
„krvoločnu prirodu naroda“.
Na
kraju filma dolazi do odlučujuće borbe gde „pravda pobeđuje“ — Turci oslobađaju
Maru i zarobljene Akandžije, a „kralj Lazar“ gubi bitku.
Očigledno
je da režiser filma u ovom slučaju mislio na despota Lazara Brankovića, budući
da je on vladao Srbijom u vreme Mehmeda Osvajača. Ono što govori istorija jeste
da je Mehmed Osvajač u periodu na koji se ovaj film odnosi krenuo da pokorava
preostale hrišćanske države na Balkanu, a u filmu je sve obrnuto — to radi
„kralj Lazar“.
Dalje,
prava, a ne tursko-imaginarna istorija, kaže da je Mara zaista bila jedna od
žena turskog sultana Murata Drugog, od koga je dobila oblasti oko Dubočice i
Leskovca. Nakon smrti njihovog oca Đurđa Brankovića zbog sukoba sa bratom
Lazarom pobegla je kod Mehmeda Drugog, koji joj je dao imanje u mestu Dafni u
Grčkoj, gde je živela i pomagala putnicima na putu do Svete Gore i pružala im
odmorište. Pomagala je i bratu Grguru, ujaku Tomi Kantakuzinu i Lazarevoj
udovici Jeleni. Koliki je njen uticaj bio vidi se iz toga što je njena želja
bila presudna prilikom izbora nekolicine Carigradskih patrijarha.
„Takva
Mara sigurno ne bi rekla ono što izgovara u ovom filmskom pamfletu: „Turci će
doći i uništiti vaš tron!“.
Pisac
Vladimir Kecmanović kaže za Sputnjik da je ovaj film proizvod potrebe da se
spere istorijska krivica Turske:
„Oni
su petsto godina činili zlodela na ovim prostorima. Uvođenje likova iz novije
istorije pokazuje koji je smisao ili jedan od ključnih razloga kampanje koja se
vodi protiv Srba od devedesetih godina do danas. Razlog je da se izmisle srpske
krivice u novije vreme i da se na taj način pokrije vekovno zlodelo koje je
činjeno nad našim narodom“.
Kecmanović
dodaje da se slična stvar desila pokušajem revizije Prvog svetskog rata i uloge
Gavrila Principa 1914. godine, a da se sada ide u noviju istoriju, na jedan
manje ozbiljan i manje smislen, ali ništa manje opasan način.
Istoričar
i akademik Ljubodrag Dimić objašnjava za Sputnjik da turska istoriografija već
pola veka pokušava da nametne jednu novu sliku turskih osvajača na Balkanu. U
tome im pomaže Institut za izučavanje turske istorije u Istanbulu.
„Ono
što je karakteristika tog Instituta i cele te akcije je da on raspolaže
ogromnim sredstvima. Ta sredstva se koriste za otvaranje katedri za tursku
istoriju u svetu i njima se školuju mladi kroz stipendije. Takođe, u Istanbul
se dovode istoričari iz celog sveta koji time postaju obavezni na neki način da
prihvate političke, a ne naučne stavove svojih domaćina finansijera“, kaže
Dimić.
Prema
rečima našeg sagovornika — Turci izdvajaju nekoliko desetina miliona dolara
godišnje kako bi otvarali katedre za tursku istoriju, na kojima ne rade turski,
već profesori sa zapada koji su pre toga kroz stipendije zaduženi da projektuju
jednu ulepšanu sliku istorije Turskog carstva.
„Kritičko
suočavanje sa činjenicama možda će u nekim elementima napraviti reviziju u
istorijskoj slici prošlosti kada je u pitanju Turska i njena delatnost i
prisustvo na ovim prostorima. Ta slika je revizija do koje dolaze istoričari
naučnici, a sasvim je druga ova vrsta revizije kojoj je pretpostavljam posvećen
i ovaj film, a to je nenaučna revizija za koju uvek postoje vrlo jasni i
precizni, vrlo snažni politički, ekonomski i drugi interesi“, smatra Dimić.
Dimić
dodaje i to da je fakat da Turska, uprkos brojnim političkim problemima koje
ima, pokušava da vrati imidž snažne sile, i to ne samo regionalne. Pokušava i
da širi turkofilsku svest na prostoru od Kineskog zida do Beča.
Povodom
uvođenja likova Karadžića i Miloševića u film, Dimić kaže:
„To
je sve drugo osim umetnička sloboda. To se upečatljivo urezuje u svest neukog
gledaoca na Zapadu koji misli da, na osnovu dva tri stereotipna podatka koja su
mu se negde zakačila u malom mozgu, može da izvlači paralele u istorijskoj
vertikali koja okuplja više od pola milenijuma“.
