Bilo jednom u Srbiji film o počecima industrijalizacije u Srbiji, započeo je svoj bioskopski život, a uskoro nas na malim ekranima očekuje i TV serija nastala po motivima filma, koja će kako produkcija otkriva biti potpuno različita u odnosu na film.
Od ideje do realizacije priče u kojoj glavnu ulogu ima jedan grad – Leskovac, prošlo je deset godina. Idejni tvorac filma Zvonimir Šimunec istakao je da kad se ode u Leskovac, to je kao da se ode u neku banju gde se ljudi samo smeju, gde su problemi uvek sa strane i gde se živi radi života.
– Mislim da smo to u nekoj liniji filma uspeli da pokažemo. U jednom trenutku sam čuo priču o srpskom Mančesteru i da je Leskovac na velikim svetskim izložbama dobijao nagrade priznate u svetu koje su se dodeljivale gradovima koje prosperitetom i industrijom liče na Mančester. Leskovac ima viška istorije i zaista se nadam da će neko snimiti nastavak industrijalizacije ovog grada – zaključio je Šimunec odavši počast i kolegama koji su radili na filmu, a preminuli su tokom snimanja filma. Među njima su glumac Ivan Bekjarev i koscenarista Vladimir Andrić.
O poteškoćama da se film snimi u doba pandemije i prilagođavanju autentičnim lokacijama govorio je izvršni producent na filmu Miroslav Mogorović.
– Snimali smo u Leskovcu, Grdelici, Vučju i Rudarima, logistički je zaista zahtevno snimiti film na jugu Srbije kada vam je sva oprema u Beogradu. Mnogo su nam pomogle kolege iz leskovačkog, vranjanskog, kruševačkog i pirotskog pozorišta. Tako da je ovo film u kom ćete imati mogućnost da vidite neke pozorišne glumce na velikom ekranu koje do sada niste videli. Film smo prekidali dva puta, jednom pripreme, drugi put samo snimanje i Petar, kao reditelj, je nosio veliki teret da izgura ovaj film do samog kraja – istakao je Mogorović.
Govoreći o svojoj neobičnoj ulozi, junakinji Ružici, odnosno Ruški, Sloboda Mićalović istakla je da to nije bila uloga koje se plašila, već je ka oi film za nju bila lepo iskustvo i veliki izazov.
– Veoma sam zadovoljna kako je Leskovac predstavljen, baš onako kaka vi jeste, predstavljen je onakav kakav jeste, pun duhovitih i saosećajnih ljudi i pre svega dobrih domaćina. Međutim, okolnosti u malim sredinama su takve kakve jesu. Mala sredina nameće neke granice ponašanja i vaspitanja koje moraju da se poštuju. Kad se izađe iz tih granica u velikom si problemu – poručuje Sloboda dodajući da nema sličnosti sa likom koji tumači, kao i da u Leskovcu nema žena kao što je njena Ruška, ali ima priča o takvim ženama i one su mahom plod sredine koja i stvara.
– Bilo mi je zanimljivo to što Ruška priča samo sa ovcama, Jagoda joj je najbolja prijateljica. Ovce su jedine kojima veruje. Ljudi se plaše da pogledaju takve ljude u oči, a gube glavu ako slučajno sednu da popiju kafu sa takvima. Poznavala sam u Leskovcu jednu prelepu damu, nadam se da je još živa, koja je živela u prelepoj kući sa roditeljima i dane provodila sama u dvorištu. Za takve ljude se u Leskovcu kaže da imaju falinku. U velikom gradu ona bi bila neprimetna. Ali u malim sredinama tako nešto se ne prašta – smatra glumica i dodaje da bi pored svega decu odgajala u maloj sredini, jer je privilegija odrastati u malom gradu.
Ono što je izdvojila kao nešto posebno za lik Ruške jeste njen ponos, koji je karakterističan za sve Leskovčanke, a koji je za divljenje i za poštovanje.
