Istorijske drame, zakulisne radnje
državnih službi, kontroverzne misterije srpske elite sa početka 20. veka,
urbani mitovi, i moderni krimići. Ukratko, nema teme kojih se domaći tvorci
serijskog programa nisu dotakli u potrazi za dobitnom formulom koja bi im,
logično, obezbedila ekonomski isplativ rejting. Uz dosta muke i uloženog novca
neki su tokom prethodnih godina u tome i uspeli. Međutim, TV PRVA, uz minimalan napor i isti toliki rizik, već drugi put za
redom na scenu stupa sa kartom koja kupi talon. Posle Istina i laži, pošlo im je za rukom da i sa Igrom sudbine osvoje laskavu titulu jedne od najgledanijih domaćih
serija.
Istina je, i to nećemo kriti – kada
smo pogledali prvu epizodu serije Igra
sudbine, reč šok (i to svime što smo tokom tih pola sata videli) bila bi
preblaga da opiše naša osećanja. Od scenografije, preko kostimografije, glume
do scenarija, sve je bilo pogrešno, loše i nedopustivo… A onda se dogodila –
MAGIJA. I Igra sudbine postala je
serija bez koje ne završavamo dan. A evo i zašto…
Ada Kanački – majka, šefica, kraljica
Teško je reći šta je to čime nas je Igra sudbine toliko opčinila da je
postala neizostavni deo svakog dana. Ili možda nije?
Jednostavno, sve je to – igra sudbine.
Telenovela je po pravilu žanr čija je funkcija da laganom radnjom opusti i
ponudi čoveku posle svakodnevnog stresa mogućnost da zaboravi na to da ga bole
stopala, kolena, kukovi, kičma, vrat i glava. A zatim kreću unutrašnji organi i
ostala posledična oboljenja života u Srbistanu. I onda mu se, posle te surove
stvarnosti , nešto posle 21.00 na TV Prva pojavi ona – Ada Kanački. Žena. Srpkinja. Žiteljka
tog istog Srbistana koji uzevši u obzir njene životne probleme i poglede na
društvo u kom vlada hrabro kao lavica i mudro poput sove, ipak, malo više
podseća na Pariz. A zašto i ne bi, kada nam na početku serije, Ada u sumorni
Beograd, dolazi upravo iz Pariza. Navikla žena, što da menja…
I tu na scenu stupa magija telenovele.
Srceparajućim zapletima u kojima se po običaju ne zna ko je čije dete, a ko
čija majka ili otac, i ko koga voli, mrzi i potajno obožava, uz neizostavni
trio – sponzoruša, Negativac Antihrist i batler poznatiji kao „čovek za sve“,
ruši sva merila dobrog ukusa, kriterijume kvaliteta, urušavajući i vas kao
ličnost. Sve dok ne izgovorite rečenicu koja se, priznajemo, otela i nama sa
usana – Pa što naši ranije nisu počeli
da snimaju telenovele, Milica Milša bi do sada bila DIVA!
Nema greške. Milši je uloga Ade Kanački legla kao
nijedna u životu. Ali ni to nije ništa čudno. I jadni Brajan Kranston je
tavorio dok mu se nije dogodio Breaking bad. A onda se rodila LEGENDA!
Sve u vezi sa limunadom IGRA SUDBINE je zabavno i sjajno.
Toliko da vas ne brinu ni propusti kad, recimo, Ada razgovara isključenim
mobilnim telefonom, ni taj što njen bivši sin već pola serije nosi uvek samo
jedno odelo, ni to što Sofija Šubarević ima manekenske proporcije samo u
paralelnom univerzumu, pa čak ni suluda imena koja su im scenaristi nadenuli.
Na Adu Kanački smo još nekako pristali, ali kad joj se pojavila svekrvica,
francuska grofica Donka, koja nije bila informisana da joj je sin Boško umro
pre nekih 20-30 godina, bili smo u potpunosti razoružani.
Jednostavno, Igra sudbine se tako poigrala sa nama da smo bez mnogo odupiranja
pristali na njena pravila, čak i protiv naših ubeđenja. Tako danas, s ponosom
priznajemo – MI VOLIMO ADU KANAČKI, i gledaćemo je do poslednjeg daha. Jer Ada
je žena za primer, koju ništa ne može
iznenaditi. Osim možda Vukašina, ako ponovo padne na Donkin šarm. A Donkica,
đavolica, ne gubi časa…