Nemačkog glumca Klemensa Šika, srpska TV publika imala je priliku da upozna kao komandanta Johanesa von Rejnharca u prvoj sezoni „Podmornice“, jedne od najskupljih evropskih serija u čiji je prvi ciklus uloženo skoro 33 miliona dolara. On je, međutim, kao član žirija ovogodišnjeg FEST-a, imao privilegiju da Srbiju upozna mnogo bolje, i ne samo da uživa u sjajnom filmskom programu, već i da samo nekoliko meseci pre premijere druge sezone „Podmornice“ koju od 17. maja pratimo na kanalu „Epik drama“ nedeljom u 21.00, doživi domaću filmsku i TV publiku, ali i našu prestonicu – iz prve ruke.
– Zaljubio sam se u Beograd i u Srbiju. Dugo nisam doživeo aplauze u bioskopskoj sali nakon emitovanja nekog filma na festivalu. Oseti se da duh kinematografije i dalje živi u vašoj zemlji, i da Srbi i dalje poštuju i vrednuju festivalski film. Filmovi koje sam pogledao su me oduševili. U kontaktu sam sa organizatorima FEST-a i već sam im izrazio želju da sarađujem sa njima. Trebalo bi uskoro da počnemo sa pregovorima da počnem da radim na nekom projektu u vašj zemlji. Jako bih voleo da snimam u Srbiji – otkriva nam na početku razgovora za TV novosti Klemens, koji, kako priznaje, nije odoleo čarima domaće rakije i gurmanluka. Kao što je to bio slučaj sa većinom njegovih kolega, i Klemensa je pandemija koronavirusa na trenutak „izbacila iz koloseka“, te smo ga krajem aprila, kada smo razgovarali sa njim, zatekli u za njega ne tako svakidašnjem okruženju.
– Trenutno sam na selu. Na našem porodičnom imanju. Dugo nisam dolazio ovde, ali prija mi. Radim na kući, popravljam je. Takođe, sređujem i baštu. Posadili smo nešto useva, čoveku prija da se vrati onome što se smatra normalnim životom, da bude u dodiru sa sobom – poručuje glumac rodom iz nemačkog univerzitetskog gradića Tibingen, koji za sobom već ima zavidnu biografiju u kojoj je više od 70 nemačkih, ali i međunarodnih filmova, a uz to već decenijama važi za jednog od najvećih aktivista za ljudska prava u tamošnjem glumačkom svetu.
Druga sezona „Podmornice“ samo što nije doplovila na naše male ekrane. Šta možemo da očekujemo u nastavku?
– Novi ciklus donosi nam novi pogled na svet tokom Drugog svetskog rata. Glavna razlika je u tome što smo u prvoj sezoni morali da ispoštujemo radnju iz originalnog filma iz osamdesetih godina, na kom je serijal i zasnovan. Bilo je važno držati se istorijskih činjenica i u tim okvirima osmisliti neku našu priču. Sada imamo veću slobodu, pa smo samim tim i akcenat prebacili na ono što smo smatrali važnijim za seriju. A to ljudske priče i sudbine onih koji su se kao nevine žrtve našli zahvaćeni u tom globalnom ludilu zvanom „Drugi svetski rat“. Više ćemo biti usmereni na ljudske odnose i njihovu borbu sa tim da prihvate ko su, šta su i koja je njihova pozicija u situacijama koje ima nameću okolnosti. Eksperimentisali smo sa fleksibilnošću granica etike, psihe i osnovnih principa, koji kod nekih posustaju pod pritiskom, a neke od naših junaka koštaju čak i života.
Najvažnije pitanje kod ovako ambiciozno zamišljenih serija jeste hoće li nastavak uspeti da isprati prilično krupne korake kojima se koračalo do sada?
– Verujem da hoće. Upravo zbog toga što sada imamo novu priču, rasterećenu nasleđa na koje je bio osuđen početak serije. Kada tako posmatrate, prva sezona „Podmornice“ u stvari je bila ta koja je morala da probije led i da se izbori sa imenom i svime onim što joj je film i njegov kultni status doneo kao ozbiljan izazov. Čini se da je ta prva sezona imala zadatak koji se kod većine drugih serija očekuje od nastavka. Morali smo da nađemo neki svoj prostor kojim ćemo ostaviti pečat kao TV serijal, budući da smo se „takmičili“ sa filmom iz 1981. godine koji je nominovan za oskara u čak šest kategorija. Odlične reakcije publike, i sam taj epitet „serija koju kritika obožava“ koju je „Podmornica“ ponela već nakon nekoliko prvih epizoda prethodne sezone dovoljno govori o tome da smo na postavljeni zadatak uspešno odgovorili. Sada idemo dalje.
Kako se priča razvija u drugoj sezoni za vaš lik, komandanta Johanesa fon Rejnhartsa?
– On prolazi kroz veoma izazovan životni period. Od toga da je ostao bez zasluga koje mu pravom pripadaju, i da mora da se izbori sa udarcem na njegov profesionalni integritet do toga da mu upravo te okolnosti otvaraju oči pred shvatanjem situacije u kojoj se našao. Uviđa besmislenost rata koji njegova zemlja vodi protiv ostatka sveta. Više ne veruje u ciljeve koje mu titula i položaj u nemačkoj mornarici nalažu da realizuje. On je po prirodi pacifista, ovaj rat nije njegova priča. Zbog toga ćemo u nastavku serijala videti neke prilično hrabre i radikalne odluke koje će doneti, a koje će proisteću upravo iz te njegove unutrašnje borbe kroz koju će pokušati da shvati gde mu je mesto u novom svetskom poretku. U tim okvirima, donekle se i pronalazim u njegovom liku.
Šta su bili najveći izazovi tokom snimanja serije „Podmornica“?
– Kao i tokom prvog ciklusa, i drugi je kao najveći izazov pred nas stavio upravo snimanja scena u podmornici. Nastojali smo da sve bude verodostojno, te je i sama maketa podmornice bila identična replika pravog bojnog broda. Kada gledate na malom ekranu sve zaista deluje kao preslikano. Međutim, za nas glumce, rad među tim zidovima bio je veoma težak. Ko se nije našao u podmornici ne zna šta je klaustrofobija. Biti u isto vreme sa svim ostalim glumcima koji se tog trenutka nalaze sa tobom na setu, uz svu opremu i ljude koji se nalaze iza kamera, to je jedno iskustvo koje se ne zaboravlja. Dodatno, vi morate da glumite u takvim uslovima. Gotovo pa neostvarivo. Zaista doživite život posade jedne podmornice na svojojkoži. Takođe, snimanje zimskih scena na Malti, gde je u tom trenutku pristojnih 30 stepeni u plusu, a vi ste u punoj zimskoj ratnoj opremi. Bilo je mnogo tih situacija po kojima ću pamtiti rad na ovoj seriji.
Koronavirus je mnogo izmenio način na koji funkcioniše svet. Kako je ova situacija uticala na vašu struku u Nemačkoj?
– Kao i svuda u svetu, i kod nas je filmska i TV produkcija trenutno na pauzi. Svi čekamo da vidimo kako će se situacija dalje razvijati. Smatram da je koronavirus za mnoge od nas bio veliko otrežnjenje. Mit o ljudskoj nedodirljivosti je srušen. Ali dobro je osećati strah. On može biti produktivan ako se shvati na pravi način. Za profesije kao što je gluma ovo je bio snažan udarac, jer kao i sve moje kolege, zavisim od angažmana i honorara. A njih trenutno nema. Kada će se sve normalizovati i krenuti daljim tokom ne možemo ni da naslutimo. Zato je ovo vreme kada se ozbiljno sagledavaju alternative i traži rešenje. Ono čega svi ljudi sada moraju da budu svesni jeste da nas samo velika lična odgovornost i disciplina mogu održati na pravom putu. I da postoje lekcije koje se moraju naučiti. Samo tako ovo neće biti kraj, već početak nekog novog boljeg sveta.