Armie Hammer (Hotel Mumbaj): I u pauzama nam se pucalo nad glavama!

Film Hotel Mumbaj u domaćim bioskopima gledamo od 11. aprila. Saga o tragičnom i za svet sve do danas nezaboravljenom mračnom trenutku naše istorije – terorističkom napadu na hotel Tadž Mahal i niz drugih lokacija u Mumbaju 2008. godine u kojem je živote izgubilo gotovo 300 ljudi, vraća nam se kao podsetnik na nemili događaj, ali i na činjenicu da je svest čoveka svakodnevna žrtva strahovitih manipulacija. Terorizam je samo jedna od posledica „igara sa umom“, a u razgovoru za američke medije režiser filma Anthony Maras i jedan od glavnih glumaca Armie Hammer otkrivaju nam koliko je teško pobeći strahu kada si sve vreme okružen njim.

Anthony Maras: Ne možete se sakriti od njega. Donekle, to stalno prisustvo straha donekle mi je i bila namera. Želeo sam da glumci nikada ne smetnu sa uma strahotu onoga čemu prisustvuju. Kako se ko postavio u zadatim okvirima, uglavnom je zavisilo od toga ko je kakvu ulogu imao u filmu. Neki, uglavnom oni iskusniji poput Armija mogli su između snimanja da se isključe i zatim da se ponovo vrate svojim likovima. Međutim, kada je reč o glumcima koji su igrali teroriste, situacija je bila drugačija. Oni su uglavnom početnici i većini je Hotel Mumbaj bio prvo ostvarenje tog kalibra. Uglavnom su pauze provodili jednostavno zureći u zid.

Armie Hammer: Nije bilo nimalo jednostavno koncentrisati se na bilo šta drugo osim na ovaj film. Tome je doprineo i Antoni svojim pomalo morbidnim trikovima koji su za cilj imali da nam nikada ne dopuste da se opustiu. Antoni je sproveo sistem ozvučenja na setu i u tim trenucima kada smo se odmarali od rada pred kamerama naredio je da se puštaju snimci pucanja iz mitraljeza i pištolj kako u nijednom trenutku ne bismo bili van radnje. Napetost je bila neprekidna.

S obzirom na to da ceo film „puca“ od tenzije, da li ste se u nekom trenutku zapitali hoće li je biti previše?

Anthony: Nije nam bio cilj da bežimo i da stidljivo pristupamo napetosti. Film govori o jezivom terorističkom napadu i tu nema ublažavanja onoga što se publici servira. Ako se upustite u stvaranje filma o jednom takvom fenomenu, onda se ne možete kriti pred scenama koje su ostavile Indiju i svet u šoku sve do danas. S druge strane, balans smo postigli porukom da nada pobeđuje čak i u ovim najmračnijim trenucima za čovečanstvo. Treba imati na umu da ono što se dogodilo u filmu nije izmišljeni scenario već stvarnost. Ljudi različitih rasa i religija ujedinili su se sa jednim ciljem – preživeti. I suprotstaviti se zlu koje ih je sateralo u ćošak. Poruka da smo u takvoj situaciji svi isti i da se borimo zajedno dala je taj motiv svetla i pozitivne slike u prilično napetoj i mračnoj atmosferi Hotela Mumbaj.

Armie: Za mene je možda najautentičniji deo filma novinasrko izveštavanje sa lica mesta. Iako bi mnogi pomislili da je reč o izrežiranom delu filma, ono što ste videli zapravo je sirov materijal iz 2008. godine. Dakle, potpuno autentičan i stvaran. On je dao posebnu boju celoj priči.

Foto Dexin film, Andy Parsons