Unapred nam je žao zbog
toga što ćemo neke od vas, nesumnjivo, iznervirati, ali ako već pišemo kritiku,
ne možemo izvrtati činjenice – novi Džoker nam se nije dopao. Barem ne onoliko
koliko smo očekivali. I koliko su to, sigurni smo, želeli Hoakin Feniks i
reditelj i scenarista filma Tod Filips. Daleko od toga da je nova filmska saga
o verovatno najvećem strip negativcu svih vremena loša, ali jednostavno – za
uloženi trud i dugo obećavani rezultat nije dovoljno dobra.
Ukratko, u rediteljskom
smislu film je „Skorseze za početnike“,
poput sjajno osmišljene ideje u čijem se razvoju Filips zadržao samo na
površnim konturama i porukama bez dubljeg značaja i očekivane i neophodne
inteligencije, zahvaljujući čemu smo umesto sveopšteg poziva na društveno osvešćivanje
dobili političko propagandni materijal sa porukom – nasilje je rešenje za sve.
Materijal koji u pogrešnim rukama može biti tako opasno oružje i veoma lako nas
umesto u sveopštu revoluciju čovečanstva ka boljem, može uvesti u sumrak istog
nalik na neku od scena iz serije „Purge“. Pri čemu bi noć nasilja u tom slučaju
– potrajala.
Hoakin Feniks – glumac ili performer?
Ni Hoakin, uprkos
venecijanskom Zlatnom lavu, a pre toga tri nominacije za Oskara i Zlatnom
globusu, nije uspeo da dostigne visine ka kojima je sa ovom ulogom stremio.
Možda upravo zbog stava koji ga je od prvog trenutka rada na ovom filmu
„obojio“ u neke kisele i negativne tonove sujete. A gde je sujeta, tu su i
kompleksi.
„Ne želim da se moj
Džoker poredi sa Ledžerovim“ bio je njegov pristup od prvog dana snimanja, i
nekako je taj duh poređenja na kom je prvi sam potencirao doprineo i njegovom
performansu u ovoj Hoakinovskoj verziji Betmenovog arhineprijatelja.
Performansu, jer ono što je Feniks prikazao nije gluma. To je prikaz, fizičko
dočaravanje lika, u nekim trenucima čak i preglumljavanje, ali na kraju ništa
više od vešto osmišljenog performansa u kom je uloga kamere bila da zabeleži
ono što su Feniks i Filips planirali da bude prikazano. Pokret, pogled, smeh,
suza, glumčevo telo. Dakle, sve opipljivo, servirano, bez potrebe za
imaginacijom.
Emocija vs Plan
I upravo u tome je
ključna razlika između dva pomenuta Džokera. Ledžerov je svojim ludilom i
emocijama „pojeo“ kameru, naposletku i glumčev život, a Feniksov ništa više od
uzdaha onih koji su ovaj instrumentalizovani splet mimike, gestikulacije i
unapred planiranih namera doživeli kao emocije, a ne kao ono što i jeste –
manipulaciju. Zbog toga je i bioskopska sala nakon projekcije kojoj smo
prisustvovali ispražnjena u tišini, bez ovacija, oduševljenja i suza o kojima
su tako naširoko pisali neki ugledni domaći kritičari, da nismo mogli da se ne
zapitamo – čiji su oni instrumenti? Možda onih kojima „Purge“ budućnost
savršeno odgovara.
Umetnost u službi politike
I sada je logično da nam
uputite pitanje zbog čega pokrećemo pitanje političkih poruka filma, kada bi
trebalo razmatrati njegovu umetničku vrednost. A mi bismo vam lako odgovorili
sa – Kako razgovarati o umetnosti u filmu u kom je ona nedvosmisleno svedena na
političku poruku?
Ne bežimo od njenog smisla. U potpunosti se slažemo – svetom su
zagospodarili socijalna bezosećajnost, ugnjetavanje slabijih (o manjinama i
mentalno obolelima da i ne govorimo), gušimo se u ekonomskim i političkim
problemima, ali autor ovog filma zaboravlja na jednu veoma važnu stvar. Loš
odnos tog sveta prema Arturu Fleku, budućem Džokeru, od njega nije stvorio
čoveka koji je pod pritiskom „pukao“ i rešio da tom svetu donese nešto
revolucionarno novo i bolje, nešto što će otkloniti sve probleme od kojih je
bežao tokom svog namučenog života. Sasvim suprotno, stvorio je Kralja
podzemlja, kultnog negativca koji je u nastavku stripa Betmenov protivnik koji
se bori za ZLO, ne za DOBRO, i ta opasna manipulacija ono je sa čime se u ovom
filmu ne slažemo i ne podržavamo. A što publici i kritici promiče suviše
lako…
