Džoker 2019 – Vaskrsnuće MUČENIKA ili veličanje ZLA?

Unapred nam je žao zbog toga što ćemo neke od vas, nesumnjivo, iznervirati, ali ako već pišemo kritiku, ne možemo izvrtati činjenice – novi Džoker nam se nije dopao. Barem ne onoliko koliko smo očekivali. I koliko su to, sigurni smo, želeli Hoakin Feniks i reditelj i scenarista filma Tod Filips. Daleko od toga da je nova filmska saga o verovatno najvećem strip negativcu svih vremena loša, ali jednostavno – za uloženi trud i dugo obećavani rezultat nije dovoljno dobra.

Ukratko, u rediteljskom smislu film je „Skorseze za početnike“, poput sjajno osmišljene ideje u čijem se razvoju Filips zadržao samo na površnim konturama i porukama bez dubljeg značaja i očekivane i neophodne inteligencije, zahvaljujući čemu smo umesto sveopšteg poziva na društveno osvešćivanje dobili političko propagandni materijal sa porukom – nasilje je rešenje za sve. Materijal koji u pogrešnim rukama može biti tako opasno oružje i veoma lako nas umesto u sveopštu revoluciju čovečanstva ka boljem, može uvesti u sumrak istog nalik na neku od scena iz serije „Purge“. Pri čemu bi noć nasilja u tom slučaju – potrajala.

Hoakin Feniks – glumac ili performer?

Ni Hoakin, uprkos venecijanskom Zlatnom lavu, a pre toga tri nominacije za Oskara i Zlatnom globusu, nije uspeo da dostigne visine ka kojima je sa ovom ulogom stremio. Možda upravo zbog stava koji ga je od prvog trenutka rada na ovom filmu „obojio“ u neke kisele i negativne tonove sujete. A gde je sujeta, tu su i kompleksi.

„Ne želim da se moj Džoker poredi sa Ledžerovim“ bio je njegov pristup od prvog dana snimanja, i nekako je taj duh poređenja na kom je prvi sam potencirao doprineo i njegovom performansu u ovoj Hoakinovskoj verziji Betmenovog arhineprijatelja. Performansu, jer ono što je Feniks prikazao nije gluma. To je prikaz, fizičko dočaravanje lika, u nekim trenucima čak i preglumljavanje, ali na kraju ništa više od vešto osmišljenog performansa u kom je uloga kamere bila da zabeleži ono što su Feniks i Filips planirali da bude prikazano. Pokret, pogled, smeh, suza, glumčevo telo. Dakle, sve opipljivo, servirano, bez potrebe za imaginacijom.

Emocija vs Plan

I upravo u tome je ključna razlika između dva pomenuta Džokera. Ledžerov je svojim ludilom i emocijama „pojeo“ kameru, naposletku i glumčev život, a Feniksov ništa više od uzdaha onih koji su ovaj instrumentalizovani splet mimike, gestikulacije i unapred planiranih namera doživeli kao emocije, a ne kao ono što i jeste – manipulaciju. Zbog toga je i bioskopska sala nakon projekcije kojoj smo prisustvovali ispražnjena u tišini, bez ovacija, oduševljenja i suza o kojima su tako naširoko pisali neki ugledni domaći kritičari, da nismo mogli da se ne zapitamo – čiji su oni instrumenti? Možda onih kojima „Purge“ budućnost savršeno odgovara.

Umetnost u službi politike

I sada je logično da nam uputite pitanje zbog čega pokrećemo pitanje političkih poruka filma, kada bi trebalo razmatrati njegovu umetničku vrednost. A mi bismo vam lako odgovorili sa – Kako razgovarati o umetnosti u filmu u kom je ona nedvosmisleno svedena na političku poruku? Ne bežimo od njenog smisla. U potpunosti se slažemo – svetom su zagospodarili socijalna bezosećajnost, ugnjetavanje slabijih (o manjinama i mentalno obolelima da i ne govorimo), gušimo se u ekonomskim i političkim problemima, ali autor ovog filma zaboravlja na jednu veoma važnu stvar. Loš odnos tog sveta prema Arturu Fleku, budućem Džokeru, od njega nije stvorio čoveka koji je pod pritiskom „pukao“ i rešio da tom svetu donese nešto revolucionarno novo i bolje, nešto što će otkloniti sve probleme od kojih je bežao tokom svog namučenog života. Sasvim suprotno, stvorio je Kralja podzemlja, kultnog negativca koji je u nastavku stripa Betmenov protivnik koji se bori za ZLO, ne za DOBRO, i ta opasna manipulacija ono je sa čime se u ovom filmu ne slažemo i ne podržavamo. A što publici i kritici promiče suviše lako…