RECENZIJA LE MAN ’66: SLAVNA 24 SATA – priča o poslednjim pravim SUPERHEROJIMA čovečanstva!

O dobrim stvarima istovremeno je najlepše, ali i najteže pisati. Jednostavno, kada nečemu ne možete naći zamerku, lako možete iz objektivne prezentacije svih pozitivnih strana preći u hronično hvaljenje istog, izgubiti kontrolu nad volanom, zakačiti bankinu, i završiti trku mnogo pre linije cilja. Ipak, Le Man ’66: Slavna 24 sata toliko je dobar film da vam neće dozvoliti takav amaterizam. Sasvim očekivano od dela zasnovanog na istinitoj priči, koju su za filmsko platno pod režiserskom palicom Džejmsa Mangolda priredili scenaristi Đez i Džon-Henri Batervort uz pomoć Džejsona Kelera. Naravno, najsnažniji pečat na biografiju verovatno najpoznatijeg trenutka u istoriji automobilizma kao sporta ostavio je oskarovski glumački tandem Kristijan BejlMet Dejmon koji su rolama automehaničara Kena Majlsa i profesionalnog vozača u penziji, a sada dizajnera sportskih automobila Kerola Šelbija briljirali do te mere da nas ne bi iznenadilo da obojica, sasvim zasluženo, dobiju nominacije za Oskara u kategoriji za najbolju mušku ulogu.

Jedna trka ili priča o izgubljenom svetu?

Ukratko, ono čime nas je Le Man ’66 oduševio jeste činjenica da je ovo film koji u svom jezgru nosi autentičnu životnu priču, koja i najvećeg laika kada je reč o svetu trka i automobilizma, nakon nešto više od dva sata pre velikim platnom može učiniti ljubiteljem ovog sporta. Upravo zbog toga što Le Man ’66 nije samo priča o sportu i automobilima.

Neodoljivi šarm 60-ih i 70-ih godina prošlog veka za nas je oduvek bio magični mamac koji svojom nostalgijom vraća u epohu Koka-kole iz staklenih flaša, muzike sa radija, i moćnih američkih limuzina, koje krstareći prašnjavim američkim putevima odlaze u zalazak sunca. To je bio verovatno jedan od poslednjih trenutaka u skorijoj, a plašimo se i budućoj istoriji čovečanstva, u kom se snaga elana, te sirove energije koja je ljude vukla ka napred u pronalascima iz želje da se bude prvi i bolji, mogla gotovo fizički opipati. Bila je to era nade, velikih poduhvata, doba kada su ljudi imali petlju da „zagrizu snove“ i šutnu u međunožje svaku ideju o tome da je nešto nemoguće. Pa čak i to da američki automobilski gigant, iliti „kralj kola za sekretarice“, izađe na crtu Encu Ferariju i raspali mu planetarnu šamarčinu svojim legendarnim Fordom GT 40. I to samo da bi mu dokazali da mogu.

I upravo tom brutalnom mačo energijom kojom je odisala druga polovina 20. veka, a koja se veoma brzo rasplinula u godinama destrukcije, degradacije i dezintegracije civilizacije koje su usledile potom, i evo srećno nam traju do danas, zrači Le Man ’66. Film koji nas podseća na nekoliko davno zaboravljenih veština poput „pokazivanja zuba“, verovanja u ideale, neko bolje sutra, snove, istrajnost, nesebičnost, iskrena prijateljstva… U tome i jeste sva njegova veličina koju su nam uz mnogo emocija, maestralno pred kamerom dočarali ne samo Bejl i Dejmon već i odličan sporedni glumački trio – Džoš Lukas (Leo Bibi), Kejtriona Balfe (Moli Majls) i Tresi Lets (Henri Ford II) Letts.

Uz odlično režirane trkačke sekvence kojima je Mangold u pogledu autentičnosti briljirao (stazama Le Man i poznatnom Dejtonom, opisom situacija u boksu, i fenomenalnim detaljima iz automobila), iznenađujuće dobar humor, i gotovo pa potpuno uspešno prenošenje svih najvažnijih momenata priče na filmsku traku, treba napomenuti da je bez mnogo sumnje reč o savršeno prikazanom automobilskom klasiku, čijem sjaju doprinosi neodoljivi glamur oldtajmera.

Zaključak i naša ocena je da je Le Man ’66: Slavna 24 sata film u čijem je fokusu jedna auto-trka, kroz koju su uspešno prikazani nepisani zakoni i principi tadašnjeg sveta, i zlatno doba ljudske civilizacije u 20. veku, što je zapravo i njegova glavna draž. Zbog toga je, prema našem mišljenju, Le Man ’66, saga o poslednjim stvarnim superherojima koju nikako ne smete propustiti i koja definitivno zaslužuje da se nađe na top listi najboljih filmova ove godine.