Nije
stvar u tome što je reč o pobedniku festivala u Kanu, niti u 29 drugih pobeda i
još 25 nominacija na raznim filmskim festivalima širom sveta. Reč je o tome da
je Parazit film režisera Bong
Joon Hoa (koji potpisuje i scenario), intelektualno remek-delo na temu naše
socijalne relanosti, koje se u odnosu na sve druge filmove koji su pokušali
isto, a pre svega tu mislimo na predimenzioniranog ovogodišnjeg Džokera, ističe potpunim odsustvom bilo
kakvog lažnog srama, kvazimoralisanja i iskonstruisanih zakulisnih poruka. Istina
je jassna. Bolna. Ali otrežnjujuća.
Bez
obzira što je reč o filmu koji nam dolazi iz nama tako dalekog i egzotičnog
miljea južnokorejske, pa i uopšte azijske kinematografije, Parazit poput pesnice boksera teškaša svakom rečenicom, porukom,
slikom, scenom gađa pravo u glavu nokautirajući nas iznova neumoljivim
direktima.
Mnogi
su film ocenili kao realističan prikaz naše stvarnosti, sa napomenom da u
glavama Južnokoreanaca definitivno nije sve na svom mestu. A nama se čini da
baš jeste. I to upravo zbog činjenice da ne prezaju od toga da šokiraju
nazivajući određene stvari pravim imenom. Iako je evropska kultura kolevka civilizacije,
ili smo samo preduhitrili sve ostale i na vreme im nametnuli to mišljenje kako
bismo ih potčinili, činjenica je da smo skloni moralisanju u belim rukavicama dok
nam se od prljavštine misli često ne vide obrazi. Verovatno nam zbog toga
ponekad i zasmeta kad nam neki tamo prljavi kosooki sa dalekog Istoka sa
previše jasnoće saopšte istinu koje smo i sami svesni, ali je na glas ne
izgovaramo.
Život je težak, mahom ne zbog toga
što smo ga mi takvog odabrali, već što su nam ga drugi takvog skrojili. U takvim
uslovima pred vama su izbori. Neki su pravi i teži put, a neki možda
stranputice, ali ne nužno i lakša rešenja. Sve zavisi za koliko toga za poneti
su vam leđa napravljena i od koliko iskustava su ispleteni vaši živci.
Parazit nam kroz priču o
veoma složnoj četvoročlanoj porodici Ki-tak koja živi u velikom siromštvu
donosi jedno životno iskustvo koje svakoga na drugačiji način može lako zateći.
Nezaposlenost sva četiri člana polako vodi porodicu u ponor, ali pojavljuje se
tračak nade kada najstarijeg sina Ki-vua prijatelj, student prestižnog
fakulteta, preporuči za dobro plaćen posao u kući imućne porodice Park.
Sticajem okolnosti kroz neverovatne situacije obojene autentičnim azijskim
humorom (neki bi ga nazvali bolesnim, mi “našom šoljicom čaja”), pred nama se
razvija niz nemogućih zapleta kojima pisac scenrija zadire u najintimnije brige
i probleme savremenog društva.
Tako
nam Parazit postavlja pitanja o tome
na šta smo spremni da bismo sebi i svojim najbližima obezbedili egzistenciju,
moralnom preispitivanju sopstvenih granica u kreiranju savršene prevare koja za
krajnji cilj nema zlo već jednostavno preživljavanje, koliko su duboke klasne
razlike između onih u prelepim vilama koji se gade mirisa “kuvane rotkve”
sirotinje iz gradskog prevoza sa kojom se, bogu hvala, nisu tako dugo mešali.
Ukratko, sve ono o čemu priča i pomenuti Džoker,
ali na mnogo inteligentniji način, sa mnogo više težine čiji krajnji domet nije
puki poziv na neopravdano nasilje radi nasilja. Uz neophodnu moralnu osudu
istoga iako se kroz film provlači bitna ideja – dosta je bilo! Međutim, naši
junaci svoj metod za izlazak iz života u kanlizaciji (doslovno se u poslednjim
scenama dave u fekalnim vodama u svom stanu) ipak pronalaze u radu i trudu, a
ne u grabljenju prve toljage kojojm će olupati sve što im se nađe na put uz
povik HAOS, REVOLUCIJA!
Ukratko,
tri stvari zbog kojih ne smete propustiti film PARAZIT (na zvaničnom repertoaru
bioskopa od 30. decembra) jesu sjajna priča, bolestan humor i snažna socijalna poruka.
Što se nas tiče – sasvim dovoljno.
