RECENZIJA SERIJA “PSI LAJU, VETAR NOSI” – TV enciklopedija SRPSKOG BOLA

Serija “Psi laju, vetar nosi” polako ploveći ka velikom finalu kroz jedanaest epizoda druge sezone, komičnu i elegičnu priču o sudbini porodice Stavrić, tim junacima srpkog društva koji se iz dana u dan grčevito drže za njegove margine pokušavajući da prežive svesni da će usled samo jednog pogrešnog koraka zauvek pasti u zaborav, uvodi u iznenađujuće ozbiljne i preteći mirne vode. One čije dubine podsećaju na mračnu sadašnjost i još neizvesniju budućnost.

“Maratonom na Kosovo” Stavrići su nas otisnuli u more suviše bolnih emocija, pred kojim bi, ipak, najpametnije bilo – ne zatvarati oči. Jer ta stvarnost o Srbiji između Kopaonika i Prokletija jedna je od najvažnijih lekcija čije strane ne smemo preskočiti.

Jelena Bajić Jočić kao reditelj, na malom ekranu snažno je okom kamere dočarala svaku emociju i skrivenu poruku koju je Radoš Bajić zapisao u scenariju serije, a koje su maestralnom glumom doneli velikani srpskog glumišta poput Tihomira Stanića, Anite Mančić, Milenka Pavlova, Borisa Milivojevića, Mire Banjac, Aleksandra Srećkovića Kubure, Nedeljka Bajića, Ane Sakić, Isidore Minić, Ane Aleksander, i naravno, u roli strina Milanke nenadmašne Svetlana Bojković.

Premali je ovo prostor da bi se pobrojali svi sjajni glumci koji su se u nekom trenutku pojavili u ovoj seriji, kao i sve poruke koje možemo naći u suludim poduhvatima Stavrića da se izbore sa izazovima života u Srbiji na početku 21. veka. Ipak, sve one ciljaju u jedno isto mesto – ono najbolnije. I najpraznije. Tog mesta, u svojoj duši svestan je čovek bez korena. A Srbija na početku novog milenijuma zemlja je naroda koji se posle svih nedaća očajnički svakim preostalim atomom snage pokušava zadržati na svojim korenima. Protiv čitavih armija – od politike, preko opasnosti savremenog društva do sirotinje, bede i očaja koji su se uvukli u svaku poru moderne Srbije, koje pokušavaju da preseku te niti i puste nas nebu pod oblake.

U takvim okolnostima, ljudima kao jedino oružje, ali i oruđe preostaje samo gola borba. Svim sredstvima – pameću, snalažljivošću, srcem i dušom. I tu borbu na male ekrane, od prve, pa do ovih poslednjih epizoda sa sve snažnijim emotivnim nabojem donose nam Stavrići.

Nije ovo više komedija čiji nas likovi zabavljaju svojim zgodama i zadivljuju prepredenošću srpskog uma koji zahvaljujući viševekovnom iskustvu u iznalaženju rešenja za nemoguće situacije i danas funkcioniše kao švajcarski sat. Serija “Psi laju, vetar nosi” popela se za stepenik više i od zapisa jednog vremena postala je svetionik naše budućnosti. Istovremeno nam osvetljavajući oba lica dana koji su pred nama. I onih kojima se nadamo, i onih kojih se pribojavamo. Iz scene u scenu hrabro nas pitajući –  Od koga zavisi koja od te dve budućnosti će nam se ostvariti?

Epizoda emitovana u subotu 7. decembra emotivnije nego ijedna do sada pred nas je postavila to pitanje. Gde su granice Srbije? Tamo gde je naša prošlost? Ili tamo gde je jedino moguća naša budućnost? I ako se odreknemo te prošlosti, odričemo li se korena? Onih zbog kojih je čovek – čovek. “Psi laju, vetar nosi” nije samo priča o srpskom poreklu i Kosovu. To je priča o otuđenosti ljudi, koji su u vihoru svega i svačega što nas već dugo nosi, diže, obara i baca, bez mogućnosti ikakvog plana i osmišljavanja sigurne budućnosti, zaboravili na ono što život jeste i prepustili se tome da samo budu živi. Poput životinja. I upravo u tome i leži glavna poruka i brilijantnost ove serije koja u pitanju “Da li ćemo ikada ponovo biti bilo šta više od pasa koji laju, a čiji lavež vetar nosi”, sažima svu težinu bremena pod kojim čekamo novo jutro…

Šta je to zbog čega ga vredi dočekati?