Od
19. decembra na velika platna domaćih bioskopa stiže moćna emotivna priča o
životu u svetu obolelih od autizma, i o tome koliko oni koji imaju ograničenja
u komunikaciji ili ne komuniciraju uopšte mogu da nateraju takozvane „normalne“
ljude da ponovo uspostave međusobne veze na koje su davno zaboravili. Reditelji
filma Neobični Erik Toledan i Olivije
Nakač u ovom svetu žive već dve decenije i prenose nam na okom kamere svoja
iskustva, a mi vama najzanimljivije isečke iz intervjua u kom opisuju svoj
poslednji film.
Kako su nastali “Neobični”?
Erik Toledano: Film NEOBIČNI je
plod dvadesetogodišnjeg truda. Godine 1994. bili smo redari na letnjem kampu i
ja sam morao da dobijem diplomu da bih postao reditelj (BAFD). Tu sam upoznao
Stefana Benamua, osnivača asocijacije „Tišina Pravičnih (Le Silence des
Justes)“, koja brine o autističnoj deci, adolescentima i njihovoj integraciji u
društvo. Izgubili smo kontakt. Nakon nekog vremena je primio autističnog člana
moje porodice pod svoje okrilje. Jednog dana Olivije i ja smo odlučili da
posetimo kamp koji on vodi u brdima. Impresionirala nas je energija i humanost
kojom odišu Stefan i njegov tim. Hemija koja postoji između te dece i njihovih
negovatelja nas je oduševila.
Olivije Nakač: Malo kasnije,
Stefanu je bio potreban šestominutni film da predstavi svoje udruženje. Nadao
se da će skupiti sredstva jer je imao problema sa nabavkom potrebnih pomagala.
Tako da smo uzeli našu malu kameru i krenuli u Sen Deni, na isto mesto na kojem
ćemo dvadeset godina kasnije snimati film NEOBIČNI. Upoznali smo mladog
nastavnika Dauda Tatua koji je takođe radio sa autističnom decom. I ponovo je
ovo novo iskustvo ostalo duboko urezano u našim sećanjima…
Erik Toledano: Već smo pomislili, kakav neverovatan kontekst
za pričanje priče i snimanje filma. Ali tek smo počinjali i skromno smo
smatrali da još uvek nemamo sredstva da se pozabavimo ovom temom. Jednostavno
nismo bili spremni. To nas nije sprečilo u tome da ostanemo bliski sa ovim
ljudima koji su nam se jako dopadali i koji su nam bili prijatelji. Pre četiri
godine, Canal+ nam je dao potpunu slobodu za materijal od 26 minuta. Mi smo,
naravno, izabrali da predstavimo njihove karijere i ono čime se bave u
dokumentarcu pod nazivom TREBALO BI SNIMITI FILM O…
Olivije Nakač: … dokumentarac o
Stefanu i Daudu koji su u međuvremenu postali direktori udruženja „Le Relais
IDF“. Ova organizacija brine o autističnim mladim ljudima, ali se takođe zalaže
za društvenu i profesionalnu integraciju mladih iz siromašnih sredina. Istina
je da se ideja da se ovaj film snimi pominjala nakon svakog našeg igranog
filma. Dobijala je na snazi, a kontakt koji smo održavali sa dva udruženja od
2000. godine definitivno je izoštrio naše razumevanje za hendikepirane i
doprineo stvaranju filma kao što je NEDODIRLJIVI (The Intouchables) .
NEOBIČNI je verovatno sažetak svih
opsesija koje se provlače kroz naše filmove: grupa koja nešto radi, kao u SAMBI
i partnerstva kao u NEDODIRLJIVIMA i HAJDE DA BUDEMO PRIJATELJI.
Erik Toledano: Naši filmovi uvek
govore o neverovatnim susretima. Ovaj je imao posebnu dimenziju: kako ljudi
koji malo komuniciraju ili ne komuniciraju uopšte mogu da nateraju takozvane
„normalne“ ljude koji u našem društvu više ne komuniciraju da komuniciraju. U
ovim udruženjima postoji harmonija i mešavina kultura, religija, identiteta i
neobičnih prošlosti koja bi trebalo da inspiriše mnoge ljude…
Kada ste odlučili da snimate, kako je izgledao taj process?
Erik Toledano: Dve godine smo se
potpuno posvetili udruženjima. Scene iz filma, kao ona u kojoj Valentin beži,
su stvarna iskustva.
U
filmu NEOBIČNI, prikazujemo autistične mlade ljude, roditelje i negovatelje,
ali i doktore, zdravstvene radnike i socijalne službe (IGAS). Nismo smeli da
dozvolimo da odlutamo predaleko od istine, ili joj budemo preterano blizu.
Period posmatranja je bio veoma poučan i scenario je napravljen na osnovu
svakodnevnih iskustava. Takođe, naša motivacija se nakon dve godine povećala.
Ako smo na početku osećali veliku želju da snimimo ovaj film, vremenom se to
pretvorilo u potrebu.
Olivije Nakač: Bilo je nemoguće
baviti se ovom temom bez potpunog razumevanja, bez posedovanja svih kompleksnih
problema. Morali smo da upijemo tehničku stranu priče da bismo time mogli da
pokrenemo fikciju koju smo želeli da stvorimo.
Erik Toledano: Kad bi samo
nadmudrili temu. U okviru tog univerzuma, recimo, čujete jezik koji je težak za
razumevanje ako dolazite spolja. Postoji ogroman broj nerazumljivih akronima
kao što su ARS, MDPH, IME USIDATU… koje svi, izgleda, znaju napamet. Takođe smo
želeli da prikažemo laki humor koji smo primetili u timovima.
Olivije Nakač: Ideja je bila da
u film uključimo prave redare i autistične mlade ljude, da pomešamo stvarnost i
fikciju i tako narušimo intimu likova, njihovu svakodnevnicu i lične probleme.
Zašto ste izabrali Vensana Kasela i Redu Kateb da igraju Bruna i Malika?
Erik Toledano: Već duže vreme
smo njihovi obožavatelji. Pre nego što napišemo bilo šta, potreban nam je
početni podsticaj. Za nas su to uglavnom glumci. Divimo se Vensanovom talentu
„transformacije“, njegovoj sposobnosti da „ukrade“ gestove i figuru ljudi koje
igra. Svidelo nam se da igra ulogu čoveka koji nije baš opušten sa devojkama.
Što se tiče Reda, posmatrali smo ga kako napreduje iz filma u film. On glumi
veoma suptilno i realistično, veoma harizmatično. On takođe može istinski
otelotvoriti neki lik. Njihova saradnja je mogla da donese nešto dobro filmu.
Želeli smo da iskoristimo njihovu energiju.
Koji je bio vaš sledeći korak?
Olivije Nakač: Pokušali smo
nešto rizično. Imali smo odvojene sastanke sa njima i rekli smo im: „Imamo
ideju za film, nemamo još uvek scenario, ali predlažemo vam da provedete dva
sata sa nama u jednom od ta dva udruženja. Ako nemate vremena, ili želju,
prekinućemo na licu mesta. Nema problema. U suprotnom, otići ćemo zajedno i ako
vam bude bilo dosta nakon sat vremena, nećemo vam uzeti za zlo“. U principu,
ništa nismo rizikovali. Sve što treba da uradite je da provedete nekoliko
minuta u „Tišini Pravičnih“, ili „Relais IDF“ da bi se desilo nešto snažno. Bili smo ubeđeni da imamo pravu formulu.
Obojica su došli i iste večeri nam poslali skoro identične poruke: „Ne treba
nam scenario da bismo nastavili ovu avanturu sa vama“.
Erik Toledano: To nam je dalo
krila. Upoznali smo jednog sa drugim. Nisu se poznavali, ali su želeli da rade
zajedno.
Kako ste pronašli autističnu decu koja igraju u filmu?
Erik
Toledano: „Skrolujući“ kroz sva pariska udruženja i udruženja u okolini Pariza,
pronašli smo Turbulencije (umetničku grupu koja zapošljava ljude sa problemima
u komunikaciji, koji pate od autizma i slično). Ustanova Službene Pomoći Radom
nalazi se u cirkuskom šatoru u Port Danijer i ponudili smo da organizujemo
pozorišnu radionicu. U toj radionici smo upoznali Bendžamina Lesjera koji igra Žozefa. On ima
pobedničku ličnost. On nije govorio, ili je komunicirao nasumično, izgovarajući
imena francuskih pevača, ili postavljajući jedno te isto pitanje iznova i
iznova: „Šta su rekli u vremenskoj prognozi večeras?“ Ubrzo smo shvatili da je
uživao u radionici. Počeli smo da se ophodimo sa njim kao sa bilo kojim drugim
glumcem: ponudili smo mu ulogu. Njegovi roditelji su nas upozorili da će biti
komplikovano. Nikada nije nosio kravatu, kaiš ili čarape. Takođe, nije podnosio
da mu neko dodirne kožu ili kosu. U toku 25 dana snimanja, uspeli smo da stavi
kravatu, kaiš i čarape, našminkali smo ga i napravili frizuru. Shvatili smo da
se Bendžaminu svidela kostimografska ekipa, Izabel, a posebno Marin,
garderoberka. One su uz pomoć ljubaznosti i psihologije uspele da ga ubede da obuče
ono što su one izabrale. Marin je na kraju igrala ulogu Brižit, mlade radnice u
kompaniji u kojoj Žosef radi. Niko drugi nije to mogao da igra. Ona se
protivila: „Ali ja nisam glumica!“ Rekli smo joj: „Veruj nam…“ I bila je
savršena.
