Šta pogledati na 48. FEST-u

„Skupljači emocija“ slogan je 48. Međunarodnog filmskog festivala. Fest će biti održan od 28. februara do 8. marta. Na programu je 96 filmova sa više od 300 projekcija u osam bioskopskih dvorana.

Fest otvara film Otac Srdana Golubovića nekoliko dana nakon svetske premijere na Berlinskom festivalu. Zatvaranje će obeležiti Džon Malkovič muzičko-scenskim performansom Muzički kritičar.

Njemu, reditelju Kosti Gavrasu i glumici Miri Banjac pripašće nagrada „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, saopšteno je uz najavu Festa na kojem će u prvom planu biti autorski fimovi.

„Nekako se stvorila potreba, još pre nekoliko godina, da pored Glavnog takmičarskog programa, pored programa Gala, postoji i jedan program koji će biti još smeliji, još hrabriji. Tako je nastao program Fest fokus koji će se premijerno prikazivati u Dvorani kulturnog centra“, objasnio je Jugoslav Pantelić, umetnički direktor Festa.

Za nagradu Festa boriće se 20 ostvarenja.

„Želimo da taj takmičarski program objedini ono što je nekada bio Glavni takmičarski program i program Srpski film, to znači da u taj program ulaze filmovi iz Srbije, iz regiona, ali i iz čitavog sveta“, istakao je Ivan Karl, sekretar za kulturu Grada Beograda.

Slogan Festa je Skupljači emocija, a na plakatu je glumački velikan Bekim Fehmiu kome će biti priređen omaž povodom desetogodišnjice smrti.

Fest počinje 28. februara i traje do 8. marta, a publici u osam bioskopskih sala predstaviće 96 ostvarenja na više od 300 projekcija.

U prvi red preporuka spadaju oni filmovi koji izvan Festa možda uopšte neće ni doći u bioskope, a i ako dođu, verovatno neće moći da se odupru surovosti tržišta.

Samo 6,5

Počasno prvo mesto na listi preporuka zauzima film „Samo 6,5“ Saeda Rousteija.

Iranski cenzori očgledno ne rade dobro svoj posao ako je Saed Roustei mogao da dobije priliku da ovoliko puta pogleda filmove Majkla Mana i Žaka Odijara i snimi vrhunski film o narko-dilerima, istovremeno uzbudljiv krimić ali i oštru kritiku mnogo širih društvenih kretanja od same trgovine drogom.

Njegov svet je svež i, kad je reč o zapadnoj publici, potpuno nepotrošen, iako smo neke nagoveštaje ovoga imali proteklih godina u nekim nezavisnim iranskim produkcijama koje su podjednako dobro komunicirale i sa lokalnom i sa inostranom publikom.

Nije snaga Rousteijevog rukopisa samo u novom ambijentu već i reinvenciji postojećih žanrovskih konvencija. Protekelih nekoliko godina se nešto zanimljivo dešava u iranskom filmu, uticaj zapadnih kinematografija je opipljiv i konstruktivan.

Stoga, bez zadrške „Samo 6,5“ stoji kao najbolji krimić protekle sezone.

Ivana Grozna

I po estetici i po miljeu u kom je rediteljka stasala, „Ivana Grozna“ se može smatrati rumunskim filmom, ali ovo je i srpska koprodukcija, radnja je smeštena u Kladovo i u dovoljnoj meri je ovo i srpski film, da se njime možemo i mi ponositi.

Ovo je uspešan primer komunikacije srpskog filma sa specifičnim dokumentarnim postupcima rumunske kinematografije, urađena iz prve ruke, pa se može reći da je reč o najboljem susretu te vrste do sada.

Slično filmu „Moj jutarnji smeh“, koji je maltene aklamativno proglašen za najbolji srpski film prošle godine, i „Ivana Grozna“ donosi humor u naš art haus kakav nismo imali još od vremena kada su se Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara bavili Crnim talasom.

Dopunska nastava

Ivan Goran Vitez u trećem celovečernjem ostvarenju pokazuje svoj puni talenat. Dok su mu prva dva filma bila bazirana na konceptu, sa realizacijom koja je varirala u pogledu dometa, ovde on ima odličan balans temeljne zamisli i egzekucije.

„Dopunska nastava“ je crnohumorni triler koji iz jedne male priče o razljućenom razvedenom ocu koji otima razred kćeri koja mu je oduzeta postaje mnogo ozbiljnije seciranje društva.

Školski postupak je da se kroz „malu priču“ najbolje priča „velika priča“ i Vitez za to dobija najvišu ocenu.

Bela pobuna

Dokumentarni film Rubike Šah govori o akciji Rock Against Racism koja je spontano nastala u Londonu, kada je usled uspona Nacionalnog fronta i politika koje je zastupao kontroverzni konzervativni parlamentarac Inoh Pauel, došlo do porasta nasilja i rasizma.

Nekoliko velikih zvezda tog vremena, poput Erika Kleptona i Roda Stjuarta, stavilo se na stranu Pauelovih zapaljivih izjava i grupa londonskih levičara odgovorila je na to pismom u kom su odlučili da započnu ovu akciju.

Ubrzo ova akcija uzima maha, a organizatori koncerata okupljaju kako ideološke istomišljenike kao što su grupa „Kleš“ ili Tom Robinson, tako i crne izvođače uz uporne pokušaje da pridobiju i one koji su rado slušani među simpatizerima Nacionalnog fronta, recimo „Šem 69“.

Film je dinamičan, raspolaže bogatom arhivom i podseća da aktivizam u rokenrolu nikada ne izlazi iz mode.

Avanturisti

U programu „Fest klasik“ prikazuju se naslovi sa ranijih izdanja festivala i remek-dela filmske umetnosti u sklopu tematskih retrospektiva. Ove godine glumac u fokusu je Bekim Fehmiu i napravljena je zanimljiva selekcija filmova koje je snimao kod nas i u svetu.

Među njima su i „Avanturisti“ Luisa Gilberta, jedinstveno iskustvo u karijeri bilo kog glumca sa naših prostora i taj film ne smete propustiti da pogledate na velikom ekranu.

Na vrhuncu karijere, neposredno posle „Alfija“ i „Samo dvaput se živi“, Gilbert snima svoj zvanično najveći kiks, film kog se odricao i koji je uvršten u razne antologije najvećih promašaja – „Avanturisti“. Možda će sledeća tvrdnja zvučiti kao inaćenje filmofila, ali „Avanturisti“ su žestoko oklevetan film!

Naravno, nema nikakve sumnje da je reč o kiču, jer tročasovni format ovog filma koji evocira velike porodične sage svakako nije primeren adaptaciji bestseler-pisca Harolda Robinsa, čija proza nije uzor dobrog ukusa i vrhunske literature.

Isto tako, činjenica je da Luis Gilbert u ovom filmu vidi svoju priliku da snimi dejvidlinovsko ostvarenje, svog „Doktora Živaga“, iako Robins nije Pasternak i to možda deluje groteskno, ali sam poduhvat je i dalje uzbudljiv.

„Avanturisti“ su porodična saga koja prati Deksa Zenosa, fikcionalizovanu verziju Porfirija Rubiroze – od detinjstva koje je proveo u nemirnoj južnoameričkoj državi Kortegvaj, preko pučeva u kojima je pobeđivao i gubio njegov otac, života plejboja u Evropi, zaključno sa pokušajem da donese pravdu u svoju napaćenu domovinu.

Film pokriva period od četvrt veka, a Gilbert dosta vešto meša brutalnost leoneovskog špageti-vesterna, prikaze erotike i telesnosti iz viskontijevske festivalske kinematografije, intrige i akcione prizore kojih se ne bi postideli filmovi o Agentu 007 i već pomenuti linovski melodramski eksces.

Ako imamo u vidu disparatnost stilskih zahvata i uzora, pravo je čudo da „Avanturisti“ funkcionišu kao celina. A Gilbert upravo u tome uspeva.

Uprkos tome što film pati od izvesne nadutosti, i uprkos melodramskim odnosima koji nose energične preokrete svojstvene sapunskoj operi, „Avanturisti“ su raskošno i prilično dinamično tročasovno gledalačko iskustvo.

Jedan od razloga zašto je ovaj film odbačen kada je izašao svakako možemo prepoznati i u tome što je ovo bio studio-spektakl starog kova, a Novi Holivud je već stupio na scenu.

Ovo nije više bilo vreme u kome su takvi filmovi mogli da prođu i tročasovna trajanja su preostala samo za autore koji moraju mnogo toga da kažu. Gilbertov film je bio egzotična pustolovina i mešavina žanrova koja nije nastupila u pravom momentu.

Lin je u „Živagu“ imao Egipćanina Omara Šarifa, Gilbert je svog Šarifa našao u jugoslovenskom glumcu Bekimu Fehmiuu.