Mada
ovih dana, kada smrt lebdi ispred naših domova, čekajući neopreznost svakog od
nas kao službeni poziv da se u iste useli i odnese nam živote dragih osoba,
epidemija korona virusa nije jedina
teška tema kojom se bavimo.
Gotovo
tri decenije traje broba očajnih roditelja koji pokušavaju da iz zapećka
javnosti na čistinu isteraju jedan drugi virus, koji za razliku od Korone odnosi živote najmlađih žitelja
Srbije. I to svesnim činom pojedinih građana naše zemlje. Reč je o fenomenu
trgovine bebama u našim porodilištima. Problemu toliko bolnom i teškom za naš
narod, a istovremeno tako nedodirljivom, da se rešenje i posle silnih godina
borbe još ne nazire. Od reditelja Vuka
Ršumovića a iz produkcijskog studija Bojane
Maljević koja je i autor serijala stiže potresna priča „Kalup“ koja nam govori upravo o ovom
probelmu. Pogledali smo prvu epizodu – i evo suda.
Razmišljati o
tome da li je serija ove tematike dobro ili loše urađena bilo bi sramno, budući
da je sama činjenica da je putem nacionalnog Javnog servisa iliti RTS pred
domaću publiku istresla sav „prljav veš“ o kom se sve zna, a ništa ne govori,
uspeh je po sebi.
Serija
„Kalup“ koja nam donosi potresna
svedočenja roditelja koji tvrde da su im deca nestala u porodilištu, uz
upozorenje da ta afera traje još od sedamdesetih godina dvadesetog veka
svetionik su u toj borbi bez obzira na ocenu o njenom kvalitetu. Težina serije
je poruci. Na koji način je iskazana, to
čak i nije bitno.
Zašto ne smete
propustiti seriju KALUP
Tri
su ključne stvari koje Kalup čine
glasnogovornikom ove teme za primer. Pre svega ideja i ogroman trud produkcije,
scenarista i reditelja da za okosnicu radnje iskoriste stvarne, istinite priče
i da igranom formatu daju dokumentarni karakter. I to se oseti u gotovo svakom
kadru prve epizode.
Istinite
priče ne mogu biti loše. Tako i mučna osećanja koja pokreću svedočenja
roditelja prikazana u prvoj od četiri epizode koliko ćemo ih gledati subotom na
RTS 1 od 20.05. nisu lak zalogaj za
gledaoca. I tu nije reč samo o njihovim ispovestima. Jer one su samo početak.
Serija na najbolji način dočarava sve poteškoće, muke, zatvorena vrata i
neodgovorene telefonske pozive i nepročitana pisma, žalbe, molbe i zahteve sa
kojima roditelji nesrećnih sudbina moraju godinama da žive. Sa jedne strane
vidite sav bol njihovih pogleda, a sa druge ogroman zid tišine koji njihovu
tugu produbljuje do ludila. Kalup nas
„cepa“ očajem njihove bespomoćnosti.
Drugi
pun pogodak serije Kalup jeste
format. Mini serija, pogotovo kada je reč o temama sa težinom, pokazala se u
prethodnom periju kao idealna mera za sažimanje poruke i emocija tako da na
pravi način dospeju do gledaoca. Da li su Kalupu konce pomrsili prošlogodišnji Šavovi, pa je filmski projekat igrom
slučaja završio kao mini serija nije ni važno. Ono što smo dobili je sasvim
solidnog kvaliteta i osveženje u žanru domaćeg TV trilera i drame. To verovatno
vodi i ka sledećem plusu, a to je režija, odnosno kamera.
Vizualno,
Kalup ima odlike holivudskog filma
uz mračne nijanse skandinavskih krimića. Za naš ukus, ali i temu koja serija
obrađuje – savršen miks. Kadrovi su pompezni, oni bitni krupni su „krupni“ u
pravom smislu te reč ne dozvoljavajući nijednoj emociji da utekne posmatraču, a
dobra kamera uspela je ovog puta čak, ne baš da ukloni teatralnost naših
glumaca pred kamerama, ali bar da je u najvećoj meri „utiša“.
Kad
se sve sabere prva epizoda „Kalupa“
uklapa se u šablon naše serije „po meri“ i uživaćemo u nastavku, uz jednu
jedinu zamerku. Upravo najvažniji segment serije, a to su svedočenja roditelja
prikazana su u previše dokumentarnom stilu. Nedostaje malo drame da bi se
umesto osećaja da gledamo klasičnu TV emisiju dobio onaj da je reč o seriji
koja bi trebalo da nas privuče na ivice fotelja od neizvesnosti.
Mini seriju
Kalup osmislila je i producirala Bojana Maljević, koja je zbog verodostojnosti
i osetljivosti teme sarađivala sa sudijom Miodragom Majićem. Pravi balans
između kriminalističkog žanra i relevantne društvene teme, potražio je Vuk
Ršumović.
„Imamo
dvoje glavnih junaka, to je privatni istražitelj Ljuba Simić koga igra Miša
Obradović, i Natalija Velisavljević koju igra Nada Šargin, čiji slučaj on
istražuje. Oni su nosioci kompletne serije. Serija prati taj jedan slučaj, njen
slučaj, dok se svi ostali likovi pojavljuju jednom, dva puta, eventualno tri,
tako da je to bilo specifično. Trudio sam se da i od tih karaktera koji se
pojavljuju samo jednom, napravim kompleksne likove, da ne budu samo funkcija u
priči“, ispričao je Ršumović.
Lična
preispitivanja, odnos porodice, prijatelja, ali i države prema pojedincu koji
traži istinu, neki su od problema sa kojima se suočava glavna junakinja.
„Meni se
učinilo, kao i Vuku, da je to neko ko se strašno mnogo borio za rešenje tog
problema pre 20 godina i nekoliko godina potom, a onda nekako kao da se žena zaustavila,
utrnula kao da je stala u vremenu i prostoru, i onda glavni lik pokreće tu
želju da ipak nađe istinu“, izjavila je Nada Šargin.