Zona Zamfirova neverovatna priča o još neverovatnijoj lepoti devojke sa juga Srbije koja je osim u romanu Stevana Sremca Srbiju oduševila i u filmskoj adaptaciji krije jednu veliku tajnu za koju mako ko zna.
Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je slavni pisac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka.
Jevrosima Kijametović, zvana Zona, koja mu je bila uzor, došla je u Beograd za vreme Prvog svetskog rata, gde je i umrla.
– Vi današnje devojke odma’ sve na megdan, a mi smo znale da sve sakrijemo u jelečiće. Ej, pusta mlados’ – ovako je u dubokoj starosti svojim unukama u Beogradu pričala Jevrosima Kijametović, zvana Zona.
Lepotica Zona, koja je inspirisala Sremca da napiše svoje čuveno delo, stvarno je postojala. I bila je lepa baš kao ona iz knjige.
Celu priču Sremac je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila i Jevrosima. Zamfir ju je iz milošte zvao Zona.
Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako:
Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i obraze bele kao somot, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.
Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.
Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori:
– Zar da dam moje dete za tvojega sina? Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.
Posle ovoga Zona je tugovala, a Maksim smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je „pucala“ ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.
Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži-Zamfira mnogo dobrih kafa popio. Nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja.
Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati“. Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.
Na rukopisu „Zone Zamfirove“ radio je od 1898. do 1903. godine.
