U
Srbiji zabavi nikad kraja. Bilo da je reč o politici, estradi, socijalnim
pitanjima, kulturi ili umetnosti, uopšteno gledajući naša stvarnost u medijima
tretira se kao jedan veliki šareni rijaliti mjuzikl – red pesme, malo igre,
suza, smeha, drame i akcije. A sve to pod 24 pod budnim okom TV kamere. Zbog
toga i nije čudno što je gostovanje predsednika republike Aleksandra Vučića na
javnom servisu, od jednog civilizacijski tako svakodnevnog čina za tili čas
dobilo konture pravog rijaliti šoua.
Opozicija u maršu na zgradu RTS-a,
predsednik u pohodu na istu, rešen da pojavljivanjem u emisiji “Upitnik” Olivere
Jovićević dokaže da predsednik nikad ne uzmiče, jer, prema svim zakonima moći,
samo tako može biti predsednik. A narod gleda, plješće i iščekuje da šou
zaigra… Olivera, pak, uložila je maksimalan trud u svoj performans, i sa novom
nadogradnjom kose hrabro se odazvala svim izazovima novinarskog poziva.
“Teško
je boriti se protiv mene, savest mi je čista”. Ovo su reči kojima je predsednik
obeležio svoje gostovanje na RTS-u, ali pravo pitanje jeste to u kom trenutku
je sloboda govora postala pitanje borbe za istu, i to u zemlji u kojoj daleko
minornije i nevažnije osobe imaju pravo na celodnevno TV debatovanje.
Tako,
na primer, celokupan akademski kadar starleta, od ranog jutra kad petlovi
zakukuriču imaginarijumom u Šimanovcima ne prestaje da kokodače o čemu stigne,
sve dok ih isti petlovi narednog jutra ne isprate u krevet (pobogu, kad te žene
uopšte spavaju), ali predsednik Srbije da bi se na sat obratio naciji i preneo
narodu Srbije krucijalne poruke od životne važnosti mora da se probije kroz
kordon onih koji dele mišljenje da je dovoljno govorio.
Bez želje da zađemo u političke
podele i deobe zasnovane na odnosu pozicije i opozicije, a uz opasku da je
opozicija još jednom dokazala da joj je glavno sredstvo za sticanje vlasti
želja da obore trenutnu i ne ponude ništa što već nije viđeno, koncentrisaćemo
se na učinak Vučićevog gostovanja u Upitniku.
Ukratko,
ono je sasvim nedopustivo ostalo u senci toga što je uopšte realizovano. Jer
otpočetka, u gostovanju nije ni bila poenta. Kada predsednik jedne zemlje
gostuje na nacionalnoj televiziji, pogotovo kada je reč o državnom javnom
servisu, poruke koje će on preneti putem tog medija moraju imati težinu, biti
od nacionalnog značaja i određivati pravac u kom će se nadalje kretati državna
politika, ali i život naroda. Ipak, to nije slučaj i u Srbiji.
Da
nije informative, da nam te poruke ponove, i ponove, i ponove… njih se sutra iz
originalnog izdanja niko ne bi ni sećao. Jer je, kao što smo to na početku rekli,
u Srbiji sve samo zabava. Na dan, sat, 5 minuta. A nakon toga sledi nova tura
zabave u kojoj suština gubi bitku od forme. Stoga i nije čudno što se reči
Miljane Kulić, poput Andrića, prenose sa kolena na koleno, a predsednikovo
gostovanje na RTS predstavlja pravi mali Boj na Kosovu. Protestanti, hapšenja, automobili
koji se zaleću u policijske kordone… Toliko puta viđeno. Ljudi nezadovoljni,
sasvim jasno. Spremni da podignu glas, po pravilu – kasno. Ne na izborima, već
na ulici. Jer tu je zabava. A Srbi su, ipak, narod željan kvalitetne zabave.
One prave – ulične, jer kad bismo se uzdigli iznad ulice, to bi već bila
kultura. A ona je teška za održavanje, i zahteva znatna ulaganja. Dok je nama
Miljane, takav trošak nam ne treba.
