O dobrim stvarima
istovremeno je najlepše, ali i najteže pisati. Jednostavno, kada nečemu ne
možete naći zamerku, lako možete iz objektivne prezentacije svih pozitivnih
strana preći u hronično hvaljenje istog, izgubiti kontrolu nad volanom, zakačiti
bankinu, i završiti trku mnogo pre linije cilja. Ipak, Le Man ’66: Slavna 24 sata toliko je dobar film da vam neće
dozvoliti takav amaterizam. Sasvim očekivano od dela zasnovanog na istinitoj
priči, koju su za filmsko platno pod režiserskom palicom Džejmsa Mangolda priredili scenaristi Đez i Džon-Henri Batervort uz pomoć Džejsona Kelera. Naravno, najsnažniji pečat na biografiju verovatno
najpoznatijeg trenutka u istoriji automobilizma kao sporta ostavio je
oskarovski glumački tandem Kristijan
Bejl–Met Dejmon koji su rolama
automehaničara Kena Majlsa i profesionalnog vozača u penziji, a sada dizajnera
sportskih automobila Kerola Šelbija briljirali do te mere
da nas ne bi iznenadilo da obojica, sasvim zasluženo, dobiju nominacije za
Oskara u kategoriji za najbolju mušku ulogu.
Jedna trka ili
priča o izgubljenom svetu?
Ukratko, ono čime nas je Le Man ’66 oduševio jeste činjenica da
je ovo film koji u svom jezgru nosi autentičnu životnu priču, koja i najvećeg
laika kada je reč o svetu trka i automobilizma, nakon nešto više od dva sata
pre velikim platnom može učiniti ljubiteljem ovog sporta. Upravo zbog toga što Le Man ’66 nije samo priča o sportu i
automobilima.
Neodoljivi šarm 60-ih i
70-ih godina prošlog veka za nas je oduvek bio magični mamac koji svojom
nostalgijom vraća u epohu Koka-kole iz staklenih flaša, muzike sa radija, i
moćnih američkih limuzina, koje krstareći prašnjavim američkim putevima odlaze
u zalazak sunca. To je bio verovatno jedan od poslednjih trenutaka u skorijoj,
a plašimo se i budućoj istoriji čovečanstva, u kom se snaga elana, te sirove
energije koja je ljude vukla ka napred u pronalascima iz želje da se bude prvi
i bolji, mogla gotovo fizički opipati. Bila je to era nade, velikih poduhvata,
doba kada su ljudi imali petlju da „zagrizu snove“ i šutnu u međunožje svaku
ideju o tome da je nešto nemoguće. Pa čak i to da američki automobilski gigant,
iliti „kralj kola za sekretarice“, izađe na crtu Encu Ferariju i raspali mu planetarnu šamarčinu svojim legendarnim Fordom GT 40. I to samo da bi mu
dokazali da mogu.
I upravo tom brutalnom
mačo energijom kojom je odisala druga polovina 20. veka, a koja se veoma brzo rasplinula
u godinama destrukcije, degradacije i dezintegracije civilizacije koje su
usledile potom, i evo srećno nam traju do danas, zrači Le Man ’66. Film koji nas podseća na nekoliko davno zaboravljenih
veština poput „pokazivanja zuba“, verovanja u ideale, neko bolje sutra, snove,
istrajnost, nesebičnost, iskrena prijateljstva… U tome i jeste sva njegova
veličina koju su nam uz mnogo emocija, maestralno pred kamerom dočarali ne samo
Bejl i Dejmon već i odličan sporedni glumački trio – Džoš Lukas (Leo Bibi), Kejtriona Balfe (Moli Majls) i Tresi Lets (Henri
Ford II) Letts.
Uz odlično režirane trkačke
sekvence kojima je Mangold u pogledu
autentičnosti briljirao (stazama Le Man i poznatnom Dejtonom, opisom situacija
u boksu, i fenomenalnim detaljima iz automobila), iznenađujuće dobar humor, i
gotovo pa potpuno uspešno prenošenje svih najvažnijih momenata priče na filmsku
traku, treba napomenuti da je bez mnogo sumnje reč o savršeno prikazanom
automobilskom klasiku, čijem sjaju doprinosi neodoljivi glamur oldtajmera.
Zaključak i naša ocena je da je Le Man
’66: Slavna 24 sata film u čijem je fokusu jedna auto-trka, kroz koju su
uspešno prikazani nepisani zakoni i principi tadašnjeg sveta, i zlatno doba
ljudske civilizacije u 20. veku, što je zapravo i njegova glavna draž. Zbog
toga je, prema našem mišljenju, Le Man ’66, saga o poslednjim stvarnim
superherojima koju nikako ne smete propustiti i koja definitivno zaslužuje da
se nađe na top listi najboljih filmova ove godine.