Dugo na domaćem TV nebu nije bilo fenomena kao što je „Južni vetar“. Neki od vas prigovoriće da su sličan efekat ostavile „Senke nad Balkanom“ ili „Ubice mog oca“, ali činjenica je da je „Južni vetar“ u pogledu popularnosti, formiranja takozvanog fandoma (i to nezamislive snage, čemu najbolje možemo posvedočiti i sami prateći društvene mreže i analitiku poseta na našem sajtu), ali i profesionalnog pristupa TV seriji kao konceptu u jednom savremenom maniru, ostavio celokupnu domaću produkciju miljama iza sebe. Kako bi se iz njegovog imena moglo i naslutiti – oduvao ju je. Uzme li se sve ovo u obzir, bez mnogo odmeravanja, cepidlačenja i proterivanja kamile ili čega god kroz iglene uši, zaključak je da se serija poput „Južnog vetra“ (mogući izuzetak je „Vratiće se rode“) domaćoj publici, bar prema efektima tog globalnog ludila, nije dogodila od „Boljeg života“.
Kao dokaz tome prilažemo više od 7.000 organskih lajkova, komentara i deljenja na objavama za „Južni vetar“ na našim društvenim mrežama, ali i rekordnu posetu našem sajtu od približno 40.000 jedinstvenih posetilaca u samo jednom danu (13. april) od kojih je makar trećina na www.filmitv.rs tražila neki od pojmova u vezi sa serijom Miloša Avramovića „Južni vetar“.
Bez sumnje, u načinu komunikacije sa publikom. Rečnik „Južnog vetra“ je prilagođen gledaocima, odnosno uopšte nije prilagođavan. On govori njihovim jezikom. Jednostavnim, direktnim, neuštogljeno i gađa pravo u temu.
„Južni vetar“ nema vremena za političku korektnost, jer mu je i cilj da demskira sve ono što je u društvu naizgled politički korektno, a u stvari je prečica za pakao. Okidač koji normalne živote pretvara u haos zvani Beograd, Srbija, Balkan.
Otud je i značajnija i ubitačnija rečenica Mikija Manojlovića kao Cara kada nam daje siže svoje ekipe – automehaničar, ludak, propali preduzetnik, niko i neupotrebljivi matorac. Slika društva u jednoj rečenici. Skup otpadnika kojima je život igrom slučaja oduzeo pravo na normalnost i odgurnuo ih od onog najboljeg što je mogao da im pruži. Ali, i to je život. I „Južni vetar“ ne zaboravlja priču o njegovom naličju.
Držeći se ove osnove, sa primesama odlične glume od strane gotovo svih glumaca, a naročito onih u sporednih ulogama koji su, čini se, „Južni vetar“ doživeli kao svoju priču pa su je pred kamerama dočarali sa strašću koja se ne može odglumiti ako nije bar delom proživljena, uz akciju bez predaha, genijalan razvoj lika StuparaMiloša Timotijevića (uz petlju da se presudi njegovom liku, čak i kad ovaj bez te petlje ostane) do produkcije koja zaokružuje ovaj paket, a koja je ono što nas u stvari najviše oduševljava kod „Južnog vetra“ – sve je savršeno.
Jer do sada je pravilo u produkcijskom smislu bilo dobijeni materijal poput, recimo, igračke sastaviti od delića i gledaocu pokloniti proizvod u kom će uživati. Međutim produkcija „Južnog vetra“ od te igračke napravila je čitavu magiju zbog koje neka deca još veruju u Deda Mraza. Seriji, osim onoga što pratimo nedeljom od 20.05 na RTS 1 podršku daje cela produkcijska mašinerija – od sjajnih vizuala namenjenih socijalnim medijima, video klipova, najava, maksimalne otvorenosti scenariste i reditelja „Južnog vetra“ i cele glumačke postave za neposrednu komunikaciju sa fanovima (jer su politički mudro shvatili da u narodu leži njihova moć) do muzike i numera Jovane Nikolić „Pazi se“ i Elona „Ona“ koje su na poseban način zaokružile celu priču, i dodatno angažovale jedan, ali ozbiljno snažan deo publike, takozvane IDJ klince, koji su budućnost Srbije, i čiji će se uticaj na domaći TV program tek osetiti. Ukratko, osim igračke, „Južni vetar“ je svoj poklon uvio u ukrasni papir, stavio mašnicu i angažovao čikicu u crvenom sa sedom bradom da vam je sa sve onim čuvenim Ho-Ho-Ho uruči. Tako se pravi serija po svetskim merilima.
